ZAVRŠENA PRIČA!!!
Nakon smrti tvoje bake i tvog deke, tvoji roditelji ti saopštavaju da će te se preseliti. Iz velikog, modernog grada, prećićeš u malo simpatično mesto, okruženo šumom. Živećete na mestu gde su živeli tvoji baka i deka.
Da li je sv...
I dalje koračam, samo kako vreme prolazi sve brže i sve krupnijim koracima. Odjednom čujem neku pesmu, reči ne razumem, ali kao da me doziva još jače, i privlači sve dublje u šumu.
Sada već trčim, jako i ne gledajući gde stajem probijam se kroz maglu i prolazim pored svog tog drveća.
Pesma se idalje čuje. Čini mi se da idem ka tom zvuku. Kao da se sve više približavam. Što više idem napred to se pesma čuje jače. Odjednom se zaustavljam i stajem kao ukopana. Gledam, ispred mene je jezero i vidim devojku. Oko nje je mnogo svitaca i nešto što svetli, ne znam šta je to, sve to izgleda nestvarno.
Ne gleda u mene, čak mislim da me ona ni ne primećuje, ali ja zato gledam u nju. Zurim zamišljeno, kao da je gutam očima.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Stojim u mestu idalje, pokušavam da se fokusiram na tu devojku i njenu pesmu, ali imam osećaj kao da mi sve vreme koncentraciju prekida neko ko me doziva, neko ko stoji iza mene.
"Leno! Leno beži odatle! Leno ne stoji tu! Ne gledaj je! Leno molimte skloni se od nje!" - neko me doziva.
Hoću da se okrenem da vidim ko je to, ali moje telo me ne sluša, još uvek stojim u mestu. Opet čujem taj glas, opet me neko ko stoji iza mene i koga ne vidim doziva. Imam utisak da poznajem tu osobu, da znam čiji je to glas, ali misli su mi mutne. Odjednom je sve crno oko mene.
Otvaram oči, u svojoj sam sobi, u svom krevetu. Ubrzano dišem i nekako sam uznemirena. U sledećem trenutku shvatam da je to bio samo san.
Govorim sebi da treba da se smirim, da je to bio jedan običan košmar i ništa drugo. Treba samo da udahnem duboko, tako ću se smiriti i sve će biti u redu.
Ležim tako još neko vreme dok se ne smirim, ustajem i idem do kupatila. Jutro normalno prolazi, prolazi i vreme, pa i ne razmišljam više o tom snu.
Popodne je prošlo mirno, čitala sam jednu od knjiga sa police u mojoj sobi sedeći u udobnoj fotelji. Neko je pokucao i otvorio vrata moje sobe.
To je bio tata - "Dušo jel'bi mogla da se spremiš za večeru, znaš da nam dolaze komšije i tvoja nova drugarica, za pola sata bi trebalo da budu pred kapijom".
"U redu tata" - osmehujem se i klimam glavom.
Ustajem sa fotelje, ostavljam knjigu i otvaram svoj ormar kako bih se presvukla.
Oblačim se i ogledam u ogledalu.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
"Ovaj teksas komplet mi super stoji" - pomišljam u sebi.
Čujem kako me tata zove, što je znak da su stigli. Izlazim iz sobe i silazim dole da se pozdravim sa gostima.
Prvo ugledavam Eli i prilazim joj pa se grlimo. Ona je nasmejana kao i uvek. Osim Eli kod nas su došli i njeni roditelji, pa time shvatam da je i ona jedinica.
Za večerom je bilo sjajno, njeni roditelji se čine prijatni i dobri ljudi, raspoloženi za razgovor. Posle jela u dnevnom boravku su ostali moji i njeni roditelji, dok sam ja pozvala Eli u svoju sobu.
Popele smo se na sprat, zatim ušle u moju sobu, ona se smestila na fotelju a ja sam sela na svoj krevet. Pričale smo tako dosta, pa sam je tada i bolje upoznala. Čini se kao stvarno dobra osoba, pa sam pomislila da bi mogle češće da se družimo.
Sledećeg dana, opet isto, ustajem uznemirena i ubrzano dišući. Ponovo sam sanjala taj isti san, samo sada mislim da sam mogla da se malo okrenem u stranu u trenutku kada me neko iza mene doziva. Ali džaba, nisam se dovoljno okrenula da bi videla ko je to.
