Devojka od zvuka šume

42 deo

Užurbano su hodali iz jedne sobe u drugu i tako u krug. Moram priznati pomalo su mi bili smešni.

Stajala sam i posmatrala ih tako par minuta dok me nisu primetili.

-"Ljubavi kad si stigla?" - pitala me je mama kada me ugledala.

-"Ko je stigao dušo?" - čuo se zatim glas iz druge prostorije - "Lena?"

-"Ja sam, evo stojim ovde neko vreme, gledam vas, smešni ste." - odgovorila sam tati.

-"Jao Leno moja, ne znam gde mi je glava. Ne znam šta da ponesem, šta ne, koliko autfita da ponesem, koliko kozmetike, da nosim li neku hranu, da nosim papirni novac ili kartice... Veruj mi, jako je teško spakovati se za dve nedelje." - mama je govorila preturajući po nekoj fioci.

-"Znači zvanično ste odlučili da idete?" - pitala sam.

-"Da jesmo. Razgovarali smo i shvatili da si u pravu. Treba ti prostora, treba da ostaneš ovde, potrebna si Oliveri i Eli, potrebna si ovde. Mi smo svakako već uplatili sve to. A i znamo da si dovoljno porasla i da si dovoljno odgovorna da ostaneš ovde malo bez nas. Neće ti smetati jel' da? Slažeš sa nama?" - govorio je tata dok ulazio u sobu da nekim kesama.

-"Naravno tata, idite, odmorite se. Vidim da vam je to potrebno, mnogo više radite od kad smo se preselili, ipak treba nadoknaditi sve ono vreme koje niste prisutni u firmi. Ja ću biti dobro, obećavam." - uveravala sam ih.

-"Ako ti tako kažeš dušo, onda ti verujem." - mama je dodala.

-"Ionako većinu vremena neću biti sama. Znate da sam se dogovorila sa Eli da ili ja spavam kod nje ili ona kod mene i da ćemo stalnl biti zajedno." - rekla sam.

-"To je sigurno u redu njenim roditeljima?" - mama je pitala.

-"Da mama, sve smo dogovorile, pa rekla sam ti." - dodala sam.

-"Dobro dušo. Ja sad moram da nasvim da se pakujem, a tebi je ručak na stolu, samo ga podgrej ako se ohladilo." - mama je rekla.

Onda sam ja otišla u kuhinju, jela, pa sam otišla u sobu.

U sobi sam malo čitala knjigu vezano za neke čini koje tek trebamo naučiti. Zamolila sam Oliveru da imamo češće treninge sledeće dve nedelje. Ona je pristala tako da je tu sve sredjeno.

Toliko sam se udubila u knjigu, da sam čitala do uveče. Taman sam i već naučila napamet neke čini i magične reči. To će mi svakako olakšati njihovo savladavanje.

Još neko vreme sam tako sedela i listala knjige o magiji, dok nisam čula kucanje na vratima.

To su bili moji roditelji. Ja sam spustila knjigu kada su seli do mene.

-"Dušo, da se dogovorimo nešto samo. Mi sutra jako rano moramo da krenemo, nije nam aerodrom blizu. Prvo moramo do grada, pa tek onda da produžimo tamo. Nije to mala kilometaraža za preći. Tako da ćemo i ustati možda i pre šest ujutru." - mama ne rekla.

-"Ako ne želiš da se budiš toliko rano ne moraš, ostavićemo ti ključeve i sve u hodniku u komodi, u prvoj fioci." - dodao je tata.

-"Ne ne, u redu je. Naviću alarm i ustaću oko šest. Želim da se pozdravom sa vama sutra ujutru i red bi bio da vas neko isprati. Volela bih da to budem ja." - izgovorila sam.

-"Dobro Leno, biće onako kako ti želiš. Sad nećemo da te ometamo više, nastavi da čitaš." - rekao je tata.

-"Nemoj to da ste rekli ikad više. Vi me ne ometate." - rekla sam veselo sa smeškom, zatim sam prišla da ih poljubim i zagrlim.

Ali...

Taman kada su krenuli da ustaju sa kreveta, ponovo se začulo kucanje, ali ovog puta, sa prozora...