Devojka od zvuka šume

38 deo

Sada kada su moji roditelji upućeni u sve, sada kada bez straha sa njima mogu da pričam o bukvalno svemu što me muči, sada se osećam bolje.

Kada je prošlo par sati nakon svega što se danas izdešavalo, mogu sa sigurnošću da kažem da sam čekala ovo. Željno iščekivala ovakvo vreme. A da toga nisam ni bila svesna.

Čekala sam vreme u kojem mama i tata znaju za sve što se dešava, vreme gde moji roditelji podržavaju mene u svetu magije, gde podržavaju ceo taj svet generalno. Čekala sam vreme gde mogu kao i ranije, kad god mi je teško ili imam neki problem, da se obratim svojim roditeljima, vreme u kome ne moram da ih lažem gde idem i sa kim se sastajem, vreme u kojem znaju da Olivera zapravo nema psa koji stalno odluta od kuće...

Osećam olakšanje, veliko. Osećam neku čistotu u duši, ne znam, valjda to tako može da se kaže.

Zapravo sam delom idalje šokirana, jer mi ni na kraju pameti nije bilo da će onako odreagovati. Mislila sam da će sve biti drugačije nakon što ja ispričam sve što mi je na duši. U šoku sam verovatno iz razloga što sam ja kao opcije za dogadjanja prihvatala samo negative ishode...

Ipak se nije zapravo desio nijedan scenario koji je u mojoj glavi bio i iole moguć...

Nego, sada kada je pao mrak, i komšije iz njihovih kuća ne mogu da vide šta se dešava u našoj, želim da probam nešto.

Ipak me je majka to zamolila kada me je neprimetno povukla u stranu da mi nešto kaže. Rekla mi je da želi da vidi kako sve to izgleda i da želi da joj pokažem kako ja sve to radim. Prosto je interesuje kako njena ćerka izgleda dok koristi razne čarolije.

Nije mi to smetalo, razumem je u potpunosti.

Razmišljala sam šta bih mogla da izvedem u kući, a da ne napravim neki veći lom...

Verovatno ću joj pokazati samo čini poput one kada stvorim svetlost ili kada mi prsti predstavljaju šibice pa se na njihovim vrhovima upale mali plamenovi vatre. Mogu da podignem pa da vratim zemlju iz saksija ili tako nešto... Možda ću se i samo igrati sa vodom iz čaše ili tako nešto.

Kako bilo, došao je i taj trenutak.

Mama i tata su došli u dnevnu sobu, gde smo malo rasklonili određene stvari da ja imam dovoljno prostora.

Prvo sam uradila ono s plamenovima na prstima. A zatim sam radila svašta sa zemljom iz raznih saksija...

Zatim sam stvorila malo svetlosti medju rukama. Dobro je bilo to što je bio mrak, a u sobi pogašena svetla, pa je i okruženje dodavalo efekat prizoru.

Mama i tata su sve vreme aplaudirali, hvalili me, a osmehe nisu skidali sa lica.

Zatim sam malo eksperimentisala sa vodom iz čaše. Pravila sam od vode razne životinje, kao što su ptica, ili vuk, napravila sam i malu ribu...

Kada sam već bila gotova s tim, setila sam se da mogu i da izmanipulišem, za sada samo malu količinu svetlosti, i da to na kratko bude hologram nečega što zamislim. Sada su to bili leptirići.

Kada sam završila, kao svaki madjioničar, poklonila sam se publici. To je bilo smešno. Ali nema veze, doprinelo je celokupnom doživljaju mojih roditelja.

Sledećih deset minuta su pričali kako ne mogu da veruju, kako im sve ovo izgleda super, kako su zadivljeni i slične stvari tome...

Nakon toga sam ja, peumorna nakon ovog burnog dana, jako brzo zaspala.

Kada sam ustala, rutinski sam uradila sve što ujutru radim. Presvukla se, očešljala, oprala zube i sve ostalo redom...

Doduše, kada sam sišla, imala sam šta da vidim.