Devojka od zvuka šume

51 deo

Oliveru nisam videla nigde oko sebe. Ruke su mi praktično vezane. Šta da radim!?

Ne mogu samo da plačem i ne radim ništa.

Sova! Moja sova čuvarka! Idalje je gore, na onom drvetu, sakrivena.

Zatvorila sam oči i jako se skoncentrisala. U sebi sam izgovarala samo -"Pomozimi, molimte mi pomozi!"

Trenutak kasnije, otvorila sam oči. Čula sam Gordanu kako se dere -"Ti glupa ptičurino! Sklanjaj mi se s očiju!"

To je bila Elina sova čuvarka koja je obletala oko Gordanine glave, ali dovoljno brzo i prevrtljivo da izludi Gordanu.

Momenat! Elina sova čuvarka je tu, što znači da i Eli jeste!

Ali ako je tu Elina sova, gde je moja? Nemoguće da je nisam dozvala. Pogledala sam ka gore i videla moju sovu kako se udaljava i vraća na mesto na kom se skrivala. Zatim sam osetila olakšanje u rukama i nogama.

Shvatila sam! Oslobodila me je! Hvala joj do neba!

Dobro je što je niko osim mene još uvek nije primetio, mislim čak ni ja nisam shvatila da je uopšte bila tu.

Odlučila sam da glumim da sam idalje nemoćna da pomeram ruke i noge. Svetlost koja nas je sve vreme zaslepljivala polako je počinjala da bledi.

Nekoliko trenutaka kasnije videla sam Oliveru kako ljutito ide prema Gordani -"Možda sam stara, ali nisam slaba! Nećeš me se tako lako otarasiti!" - viknula je.

Zatim je pogodila Gordanu, ali se ona jako brzo oporavila. Kada je stala na noge, bacila je neke čini na Elini sovu, oko koje se bukvalno stvorio mehur, te je sada ona bila nemoćna. Samo je tako lebdela u tom mehuru. Medjutim Gordana se sada bavila Oliverom.

Odlučila sam da skrenem pogled sa njih i da pažnju preusmerim na Eli.

-"Eli čuješ li me? Eli molimte znam da si tu! Čak te je i tvoja sova osetila! Znala je da treba da dodje i da ti pomogne! Ali sada je nemoćna zbog Gordaninih čini. Eli molimte probudi se i pomozi nam svima!" - pričala sam.

Zatim me je ona pogledala, da videla sam tu borbu u njenim očima. Borbu koju vodi sama sa sobom.

Medjutim, bes je idalje kipteo iz nje. Taj prazan izraz lica pretvorio se u ljutnju. Izgledala je tako hladno.

Ona je uzletela. Velika količina vatre se počela skupljati oko nje kao oko nekog centra. U sledećem momentu sve oko nas poprimilo je crvenu boju.

-"Da! Da! Samo tako nastavi! Spali ih sve zajedno sa ovom šumom!" - govorila je Gordana koja ju je bodrila. Imala je zadovoljni pogled u očima. Smejala se zlobno.

Ja sam ustala setivši se da više nisam pod čarolijom. Letela sam do Eli polako kako bi joj uspešno prišla -"Eli molimte! Prekini ovo! Ne slušaj je! Upalićeš celu šumu! Zar ti nimalo nije stalo do ovog mesta i svih ovde!?"

-"Zašto bi mi me bilo briga! Šuma kao i svaka druga! Uostalom... Rekla sam ti da se skloniš od mene!!!" - vikala je iz sveg glasa kada je počela da vatru usmerava ka meni.

Udaljavala sam se što sam brže i više mogla. Kada je vatra bila već dovoljno blizu da me može povrediti iskoristila sam svu preostalu snagu i odlučila da se borim. Vodom protiv vatre. Oko mene je bilo dosta vode. Manipulisala sam njom tako da me okruži. Počela sam se probijati kroz vatru i približavati njoj.

-"Eli dosta je! Završimo ovo! Ako nastaviš ovako nećeš spaliti samo šumu već i selo! Hej! Tamo su i tvoji roditelji! Kao i još mnogo ljudi koje voliš i koji te vole! Pa zar želiš sve njih da povrediš!" - govorila sam.

Vatra se malo smirila. A ona je progovorila mucajući -"M... Moje rodi... telje?"

-"Da Eli, niko iz sela ne želi da ti naškodi. Ni ova šuma nije ništa loše! Hajde, seti se molimte, imaš toliko divnih uspomena iz ove šume! Veruj mi ne želiš da je spališ i uništiš. Pričala si mi da si stalno šetala ovde kao mala. Pa koliko puta smo se samo ti i ja sastajale ovde i pričale o raznim temama. Molimte probudi se! Trebaš nam!" - ponovo sam počela da plačem.

-"Eli ona lupeta, ja sam jedina osoba kojoj treba da veruješ!" - Gordana je povikala.

-"Aman ženo ućuti!" - rekla je Olivera i njih dve su nastavile da se bore.

-"Ne slušaj je molimte. Gordana je zapravo ona koja želi da ti naškodi! To upravo i radi! Pa pogledaj se! Puna si besa koji je ona proizvela. Ne radi to, ni sebi ni nama. Volim te najviše na svetu, ti si moja najbolja drugarica! Vrati nam se." - molila sam je.

Zatim je Eli počela jako glasno da plače a vatra oko nje je buknula.

-"Eli molim te, potrebna si nam ti. Ona prava Eli. Naša Eli! Ona Eli koja je uvek nasmejana i mila. Ona Eli koja je uvek tu kad mi je potrebna! Ona Eli sa kojom sam zajedno prošla toliko toga! Želim onu Eli sa kojom nameravam da prodjem još toliko toga! Molim te! Potrebna si mi! Mnogo si mi potrebna! Potrebna si nama!" - vikala sam što sam više mogla dok sam toliko nekontrolisano plakala, da sam pričajući ujedno i gutala svoje suze.

Zatim je Eli promenila izraz lica. Ruke je stegla u pesnice i čuo se baš jasan i glasan zvuk njenog plača. Bolelo me je. Znala sam da ona sada pati...

Zatim me je jaka energija odgurnula skroz na zemlju. To je to. Ne mogu više ništa da uradim. Sledeće što sam videla je nenormalno jaka svetlost, koja je čini mi se, dopirala iz pravca gde se nalazila Eli.

Svetlo je u sledećem trenutku postalo toliko jako da ništa nisam mogla da vidim. Sedela sam tu, na zemlji, žmureći. "Zar je ovo stvarno kraj? Zar stvarno nisam uspela da je spasem!?" - pomislila sam.

BUM!

Svetlost je uz glasan zvuk odjednom nestala. Ni vatre više nije bilo. Kada sam otvorila oči u početku mi je bilo malo mutno. Brzo sam ih protrljala i videla Eli, kako pada sa visine.

Iskoristila sam poslednji atom snage i bacila čini koje bi joj pomogle da se lagano dočeka bez povreda.

Prišla sam joj i molila Boga da je to ona. Prava ona.