Devojka od zvuka šume

45 deo

Već je pola osam. Moji roditelji su zvanično otišli u Italiju na dve nedelje.

Trenutno užurbanim koracima idem ka jezeru. Šta li je to toliko važno?

Kada sam stigla videla sam Oliveru kako je već preobražena u magični izgled, te sam i ja požurila ka jezeru.

Kada sam izašla videla sam da izgledam drugačije, svidelo mi se.

Zatim nam se i Eli pridružila. Čim me je ugledala potrčala je ka meni -"Leno koliko dobro izgledaš! Mnogo mi se svidja."

Ja sam se samo smešila. Zatim je prišla i Olivera - "Slažem se sa Eli dušo." - a onda mi je namignula.

Nakon što se i Eli preobrazila bilo je razlike u njenom izgledu, kosa joj je bila duža, i haljina joj je malo drugačije izgledala. Imala je više detalja. Lepo je izgledala.

Obe smo promenile izgled, bilo je i vreme... A i osećala sam da smo dosta ojačale.

Sve u svemu danas izgleda opet idemo kroz portal, jer je Olivera rekla da je vreme da ponovo odemo tamo.

Bez obzira što sam sve ovo već videla, nije bilo razlike u mom ponašanju. Toliko je sve izgledalo zadivljujuće, idalje sam se osećala kao da sam prvi put ovde, ovo mesto jednostavno budi neke jedinstvene osećaje.

Nisam skidala osmeh sa lica, a nije ni Eli bogami. Osećala sam se divno. Energija ovog mesta te tera da budeš raspoložen.

Šetale smo istom rutom kao prošli put. Samo smo se u nekom trenutku malo razdvojile. Olivera mi je rekla da podjem sa Jelenom i da ću se kasnije naći sa njom i Eli.

Nije mi baš bilo jasno zašto ali dobro, verovala sam Oliveri tako da se nisam bunila.

Jelena je zapravo jako prijatna žena, idalje nekako, ne znam, deluje mi poznato. Deluje mi poznato i njen lik, kao i njeno ime. Samo ne mogu da povežem odakle.

Uglavnom mi je pokazivala prostorije zamka, onako neobavezno, samo smo šetale...

Najednom smo zastale i ona se okrenula ka jednoj slici na zidu. Ta slika je bila uramljena, ramom prelepe zlatne boje koja se presijavala i svetlucala tako lepo. Ispod slike je bila kartica na kojoj su pisala imena ljudi sa slike.

Pisalo je: Mala Lena i njena tetka Jelena.

-"Vidite, naše imenjakinje, čak i liče na nas." - nasmejala sam se. Verovatno mi je zato i pokazala sliku, bilo je stvarno zanimljivo što se zovu isto kao i nas dve.

-"To jesmo mi Leno. Bila si tako mala kada sam te videla poslednji put. A onda nas je ovaj svet razdvojio. Ali evo, isti taj magični svet, ponovo nas je spojio. Mila moja, izrasla si u prelepu devojku." - rekla je, a zatim joj je suza skliznula niz lice.

Njen izraz lica je bio tako nežan, pogled joj je bio iskren i videlo se da trenutno u sebi ima buru emocija sa kojima se bori.

-"Mi smo... Rod?" - pitala sam zbunjeno.

-"Da Leno, ja sam ti tetka, rodjena sestra tvog oca. I izmedju ostalog jedna od troje opstalih i preživelih nakon što je Gordana upropastila sve koji su ovde živeli kao i ovo mesto." - objasnila je.

-"Ali ja se ne sećam da tata ima sestru." - rekla sam.

-"Znam, jako mi je žao zbog toga. Verovatno već znaš da se mogućnost upravljanja magijom prenosi s kolena na koleno ali samo ženama u generaciji. Pa tako i ja mogu da koristim magiju. Moja majka, tvoja baka, je bila na korak da pobedi Gordanu, ali nažalost, nije uspela. Gordana je ovde pravila haos i uništavala sve pred sobom. Od celog jednog magičnog naroda, ostalo je nas troje. Koji smo jedva preživeli. Ja sam morala da ostanem ovde, to je bila moja dužnost. Ali, kada je tvoj otac video šta će se desilo iz straha je tebe sklonio odavde. Nije želeo da prihvati činjenicu da ne biraš ti da li želiš da budeš deo ovog sveta, sve ovo bira tebe. Kad tad, stiglo bi te. Vratila bi se ovde pre ili kasnije. Ja sam to znala i nisam htela da bežim. Ali moj brat je pokušao da te spasi svega ovoga. Ipak, sudbinom, evo te ovde. A ova slika je nastala neposredno pre nego što ste se preselili. Logično je da si me zaboravila, to je bilo davno." - ispričala je, zatim me lagano pokazala po kosi.

-"Ja stvarno ne znam šta da kažem. Jako sam zbunjena, izvinite." - jesam bila zbunjena, ali sada mi je bilo jasno zašto mi je ona bila toliko poznata.

-"Nemoj da mi persiraš molimte. Volela sam te kao svoju ćerku, to se nije promenilo do dana današnjeg. Ali znam da je tebi sve ovo čudno, posle toliko godina. Samo sam eto želela da znaš, da imaš i mene, i da sam tu šta god da ti zatreba." - rekla je zatim još više počela da plače - " Mogu li, molimte, da te zagrlim. Nisam toliko dugo..."

-"Naravno tetka." - rekla sam, a njoj su se oči zacaklele od sreće.

Čvrsto me je zagrlila. Osećala sam se nekako spokojno. Ne znam. Bila sam mirna. Nekako, bilo mi je drago, baš drago...

Dugo me je grlila, razumela sam je, nije mi smetalo.

Kada se odvojila od mene, obrisala je suze, zatim me pogledala očima punim ljubavi i samo rekla -"Volela bih kada bi bilo moguće da još neki put vidim tvog oca. Znaš, ni njega nisam videla dugo, brat mi je, nadam se da bi i on to želeo."

-"Sigurno da bi, biće prilike, verujem u to." - rekla sam joj, iako nisam stvarno bila sigurna u svoje reči. Samo mi je delovalo kao da treba da kažem nešto takvo...

Razgovarale smo još malo, zatim smo krenule ka Eli i Oliveri.

Kada smo ih našle, bile su u biblioteci. Eli je listala neke knjige, a Olivera je razgovarala o nečemu sa Davidom.