Devojka od zvuka šume

55 deo

Čim sam stigla kući sela sam da popričam sa roditeljima.

Kada sam im ispričala moguće okolnosti za sutra, nisam bila baš sigurna kako će reagovati.

-"U redu, moraš da znaš da se mi svakako plašimo za tebe i da smo nervozni i zabrinuti... Takvi su roditelji prema svojoj deci, ali ovo je malo drugačija situacija." - mama je pričala.

-"Leno mi te nećemo zadržavati ili odmagati tebi, Eli ili Oliveri. Idi, svestan sam toga da mora tako, samo nam obećaj da ćeš se vratiti." - tata je govorio sa vrlo zabrinutim pogledom u očima.

-"Naravno da ću se vratiti, ona se neće izvući ovog puta!" - rekla sam odlučno, da ih bar koliko toliko utešim, samo ne znam ni da li sam sama bila sigurna u svoje sopstvene reči.

Zatim je mama pustila suzu i prišla da me zagrli. Koliko god pokušavala, nisam uspela da ih sprečim da brinu, ali to je valjda normalno u ovakvim okolnostima...

Kada smo već bili na groblju, nisam se opučtala niti jednog trenutka. Ona je bukvalno svakog trenutka mogla da napadne.

Prošlo je već sat vremena i ljudi iz sela su počeli da se razilaze. Nje nigde nije bilo, a na groblju smo ostali samo Olivera, Eli i njeni roditelji, i moji roditelji i ja.

U meni se mešalo jako puno toga...

Stajala sam tako u tišini, posmatrajući zajednički spomenik moje bake i mog deke. Na slikama su tako nasmejani. Tako ih i pamtim, uvek su bili veseli i raspoloženi kada god bih ja bila sa njima.

Tužna sam, jesam, ne mogu samo da odstranim to osećanje jer će Gordana možda doći... Ne mogu, u meni je, njih nema, ostala su samo sećanja i par slika, a njihovih glasova se više ni ne sećam...

Prolazilo je vreme, a od Gordane ni traga. Da li smo pogrešile? Da li je moguće da Olivera nije bila u pravu?

Okrenula sam glavu malo u stranu i videla da su se Eli i njeni roditelji malo odaljili od nas ostalih. Kada sam malo bolje pogledala videla sam da Eli nešto ne prestano priča, a da njeni roditelji imaju jako zbunjen izraz lica.

Zatim sam se malo sabrala i došla do Olivere -"Možda ona neće doći."

-"Ne, sigurno će se pojaviti danas, ako ne dodje ovde mi ćemo otići kod nje. Ona jednostavno previše voli sebe i puna je samopouzdanja, tako da postoji i opcija da je sada u šumi i da čeka nas da dodjemo do nje." - rekla je Olivera tiho, tako da samo ja čujem.

-"Dete ne lupetaj! To su glupe babske priče!" - počeo je vikati Elin tata.

-"Tata ja ne lažem stvarno." - Eli je pokušavala da ga smiri.

Olivera je odjednom krenula ka njima i pozvala sve nas ostale da joj se pridružimo.

Eli se okrenula ka nama i rekla -"Oni mi ne veruju."

-"Ma daj Eli ne glupiraj se, šta to pričaš, odakle to tebi? Magija, čarolije, prolazi, portali, nekakva Gordana... To su budalaštine." - rekla je njena mama.

-"Vaša ćerka govori istinu. Pokaži im Eli." - dodala je Olivera.

Zatim je Eli izgovorila nešto sebi u bradu pa je iz njenog prsta ka nebu, sevnula jedna manja munja.

-"Ovo se ne dešava." - rekao je njen otac.

-"Znam da je ovo sve veliki šok za vas, ali vaša ćerka nam je potrebna danas." - rekla je Olivera.

-"Ali ona se može povrediti." - rekla je njena majka uplašeno.

-"Sve će biti u redu. Verujte mi." - Eli ih je smirivala.

Zatim me je tata povukao za ruku, malo u stranu -"Leno, vi idite, tvoja majka i ja ćemo ostati sa Elinim roditeljima. Objasnićemo im sve natenane. Eli je sigurno osećala potrebu da im kaže sada, jer ipak je jako veliki rizik otići u šumu danas i boriti se. I mi se plašimo za tebe, ali jednostavno se od sudbine ne može pobeći." - zatim me je zagrlio a niz moj obraz je skliznula suza. Imam najbolje roditelje na svetu.

Kada smo se odvojili, moj tata je sa mojom mamom prišao do Elinih roditelja. Minut kasnije svo četvoro su se okrenuli ka nama i kao da su se dogovarali rekli -"Idite."

A Elina majka je dodala - "I vratite nam se."

Zatim smo se nas tri pogledale i krenule ka jezeru, jer je logično da će ona biti tamo. Bar smo se nadale...