Devojka od zvuka šume

49 deo

U prvih dva dana smo naučile da koristimo vatru i munje. Dok smo sledećih dana usavršavale magiju vode, svetlosti i vazduha. Usavršivši moći vazduha, konačno smo mogle da poletimo. Kontrolišući vazduh i stvarajući vetar i pristisak ispod naših nogu, poletele smo. To iskustvo ne mogu opisati rečima, bilo je predivno. Videla sam ptice kako lete izbliza. Prošla sam kroz oblak, i da maknem iluzije odmah, nije ništa mekano, samo je para, velika bela, i zgurana na jedno mesto. Ovo je zvučalo malo smešno...

Nego, danas smo ponovo u šumi, sa Oliverom. Samo danas ne vežbamo moći i čaranje, već poboljšavamo vez izmedju nas i naših sova čuvarki. Tako da nismo imale potrebe da se preobrazimo u magični izgled. Eli je nosila jedan vrlo sladak kombinezon. Ja nisam nešto bila kreativna jutros, pa sam samo obukla jednu laganu, letnju, belu haljinu.

Sve je išlo kako treba. Olivera je nešto valjda radila sa svojom sovom, a Eli je takodje bila pozabavljena svojom sovom čuvarkom. Ja sam odlučila da ću na kratko malo prošetati okolo. Bio je tu jedan balvan ispred mene pa sam samo rešila da ću da prošetam preko njega. Što sam i uradila.

Stala sam na pola puta i zažmurila. Opet onaj divan osećaj. Opet je sve tako lepo. Čujem šumu, te prelepe zvukove šume. Sve. Čujem travu kako raste, čujem vihor vetra, čujem grane kako žive, čujem šumu kako diše. Čujem drveće i lišće, osećam svaku mahovinu sa svakog drveta ovde. Osećam svaki kamenčić na tlu i svaki zrak sunca koji se probija kroz grane. Čujem jezero, osećam svaki mehurić vazduha u njemu i svaka kap vode u tom koritu je tako lepa. Ovo je predivno. Ne žalim ni jednog momenta više što sam odabrala da ostanem ovde. Zavolela sam sve ovo i svesna sam rizika ali želim da sam baš ovde i sada. Svidja mi se tako. Otvaram oči , usne razvijam u iskreni smešak i vidim moju sovu kako obleće oko mene. Jesam ovde, takoreći na zadatku, ali osećam se tako slobodno. Pretpostavljam da me Olivera i Eli traže te žurim preko druge polovine balvana i vraćam se do jezera kod njih.

-"Leno moramo da čestitamo Eli, ajde što je ponovo promenila izgled, nego se i konačno potpuno povezala sa svojom sovom. Do sada su zajedno letele." - rekla je Olivera sa osmehom.

Pogledala sam u Eli koja čini mi se, samo što nije počela da vrišti i skače od sreće. Prišla sam joj i zagrlila je -"Bravooo! Znala sam da to možeš! Čestitam ti! Volim te najviše na svetu! Ti si jedna kraljica!"

-"Kraljica koja ume da leti!" - rekla je, a zatim smo sve tri počele da se smejemo.

-"Leno, hajde sad ti da pokušaš." - rekla je Olivera. Prvo sam uzletela ja, zatim sam počela da se jako koncentrišem da bih uspela da dozovem sovu da dodje do mene. Trebalo mi je malo vremena, ali kada sam otvorila oči ona je bila tu. Tako sam srećna što sam uspela. Tu je. Pored mene. Leti samnom. Povezala sam se sa svojom sovom.

"Ovaj dan ne može biti bolji!" - pomislila sam. Danas je stvarno sve tako lepo i sve mi ide od ruke. Danas je sve tako lako i ne naprežem se ni oko čega. Zvanično samo moja od sada pa zauvek sova čuvarka i ja, letele smo nebom. Idalje sam se koncentrisala na pristisak ispod svojih nogu. Ali to sam radila sa takvom lakoćom da sam se osećala kao da letim od malena, a ne da sam ovo savladala tek pre neki dan.

Kada sam počela da polako slećem i da se vraćam kod Eli i Olivere, nešto mi nije delovalo u redu. Zastala sam da bolje pogledam i nisam mogla da verujem šta vidim. Čak sam pomislila da me oči varaju ili da haluciniram. Olivera je stajala spremna za borbu, Eli je bila ukopana u mestu, ali je stajala pored te, uh pored te gadure! Da li je to stvarno ona i šta radi pored Eli!?

"Ja sanjam. Nemoguće da je to stvarno ona! I da jeste, šta se za ime sveta desilo dok me nije bilo!? Šta se sada dole dešava!?" - rekla sam u sebi.