Devojka od zvuka šume

32 deo

Ujutru sam ustala pod utiskom sna kao i uvek... Ne želim da se navikavam na taj glupi san, ali mislim da polako počinje da mi bude rutina svako jutro... Samo se nadam da to mučenje neće trajati zauvek.

Posle doručka sam mami i tati javila da idem da šetam po šumi, tako da je to rešeno.

Kada sam ja stigla tu su već bile i Olivera i Eli. Što je značilo da je i Eli juče bila posećena od strane Oliverine sove.

-"Hej Leno" - rekla je Eli i potrčala mi u zagrljaj.
-"O stigla si Leno. Sada čekamo još dvoje" - rekla je nasmejano Olivera.
-"Još dvoje?" - ponovila sam njene reči napravivši zbunjenu facu.
-"Da, zar nisi shvatila zašto smo ovde?" - Eli me je pitala.

Odmahnula sam glavom pokazujući da ne znam o čemu priča.

-"Doduše od vas dve zavisi, da li ćete ih uspeti pozvati" - rekla je Olivera.

-"Kako to mislite?" - dodala je Eli.

-"Sove. Vaše sove čuvarke. Doćiće ako se dovoljno budete koncentrisale." - objasnila je Olivera.

-"Ah, da. Pa pričali ste o tome. Ja sam na to potpuno zaboravila, izvinjavam se" - rekla sam.

-"U redu je Leno. Nego, bolje da počnemo. Hajde devojke. Nemamo ceo dan, evo već je podne." - Olivera nas je požurivala.

Nas dve smo se pogledale, zatim slegle ramenima.

-"Devojke. Hajde. Umirite se. Koncetracija je jako bitna. Razmišljajte o njima. Zamislite svaka svoju sovu kako sada leti ispred svake od vas. Uz malo sreće, uspeće vam iz prvog puta."

Eli i ja smo se još jednom pogledale. Zatim smo obe čvrsto obema nogama stale na zemlju, udahnule duboko i onda mulac. Mrtva tišina. Mogla sam čuti lišće kako se pomera na vetru, vodu iz jezera, mogla sam čuti sve, drveće oko mene, travu pod mojim nogama. Svaki listić svakog žbuna u šumi. Bukvalno sam čula i osetila svaki zvuk koji je šuma proizvodila. Bilo je tako lepo. Jesam žmurila, ali osetila sam osmeh na svojim usnama.

Ovaj predivan trenutak prekinula je Eli koja je vrisnula, od sreće. Zatim sam otvorila oči.

"Bravo Eli, čestitam, uspela si iz prvog puta" - Olivera je zvučala srećno.

Eli je imala baš ozaren osmeh. Delovala je baš ponosno na sebe. A i trebala je biti. Oko njene glave lebdela je njena sova čuvarka. Uspela je iz prvog puta. Bilo mi je drago zbog nje.

-"A ti Leno? Sigurno se nisi dovoljno koncentrisala. Probaj ponovo, sada će ti uspeti sigurno." - ohrabrivala me je Olivera.

U sebi sam pomislila - "Pa ja se zapravo nisam ni koncentrisala na sovu. Prepustila sam se zvukovima iz šume. Ako se tako može reći uopšte. Zvukovi šume? Nebitno sad. Bilo je lepo dok je trajalo. Sada je Olivera ispred mene, očekujući da se sad stvarno potrudim."

Nakon nekoliko trenutaka Olivera je uzviknula - "Bravo Leno! Uspela si! Čestitam. Ponosna sam na vas devojke."

Otvorila sam oči. Stvarno je bilo tako. Ka meni je iz daljine letela sova. Moja sova. Kako to lepo zvuči "moja sova".

Kada je došla do mene, poletela je malo uvis, zatim oko mene, a onda je prišla Elinoj sovi. Te su se one tako gledale.

Neko me je jako zagrlio prišavši mi s leđa. Okrenula sam se. Videla sam da je to Eli te sam joj i uzvratila sa još jednim podjednako jakim zagrljajem.

-"Devojke mnogo mi je drago zbog vas. I mnogo mi je drago što ste baš vas dve te koje podučavam. Poslušne ste, hrabre, odvažne, spremne na promene i napredak i što je najvažnije tako se divno  slažete. Timski rad je kod nas koji baratamo magijom jako bitan. Lako je raditi sa vama. Verujem da ćemo biti na pobedničkoj strani kada se sve ovo završi" - Olivera je pričala dok su joj se oči punile suzama.

Neobično, suze su joj izgledale drugačije -"Olivera, zašto vam suze svetlucaju?"

-"Ah to, mislim da vam nisam pominjala. To su magične suze. Ovakve suze možete plakati kada ste preobražene u magični izgled. Imaju najjaču lekovitu magiju od svih lekovitih čarolija koje možete baciti. Zato su i retke. Ne sećam se kada sam poslednji put zaplakala preobražena. Izvinjavam se devojke. Bilo je stvarno jače od mene." - govorila je Olivera.