Devojka od zvuka šume

39 deo

Trpezarijski sto. Pun. Za stolom sede moji roditelji i verovali ili ne, Olivera. Kada sam ih ugledala tako sve zajedno, napravila sam onu dobro poznatu zbunjenu facu.

Pola 11 ujutru je, jesam se uspavala malo, i jesam još malo sanita, ali ne prividja mi se valjda...

Moje sumnje o prividjanju su otklonjene kada je moj tata počeo da govori - "Hajde Leno, pridruži nam se na doručku. Vidiš da imamo i gošću."

Tada sam bila sigurna da ne halucinaciniram ništa, već da je Olivera stvarno tu i da se ovo ispred mene stvarno dešava. Samo mi idalje nije jasno kako je došlo do ovoga, i zašto bi Olivera, bez mene, bila sa mojim roditeljima, na doručku!?

Ništa ja ovde ne razumem, mada nije prvi put da ne razumem šta se dešava u ovakvim, iznenadnim situacijama...

-"Leno dušo, prodji, nemoj samo da stojiš tu tako. Tvoji majka me ljubazno pozvala na doručak, srele smo se pre oko sat, sat ipo, u prodavnici jutros. Evo sada za ovih petnaestak minuta, koliko sedimo ovde, ukratko su mi prepričali jučerašnja dešavanja." - Olivera je pričala nasmejano.

Posle njenih reči sam zakoračila ka njima. Sela sam na poslednju slobodnu stolicu za stolom i dok je mama ustala po moj tanjir, ja sam na brzinu poslala obećanu poruku Eli.

Iz razgovora dugog sigurno četrdeset minuta, shvatila sam da mama i tata stvarno sutra idu u Italiju. Ja ću zapravo ovde ostati sama, na dve nedelje. Baš me zanima kako li će to izgledati. Jasno mi je bilo i da su Oliveru pozvali da provere informacije koje sam im ja dala prethodnog dana, da je pitaju za mene, kako se snalazim i naravno, da je zamole da pazi na mene dok nisam tu. Ali ja verujem da bi to Olivera radila i bez njihove molbe. Stvarno imam poverenja u tu ženu. Toliko je divna, pažljiva i nežna prema nama. Osećam se kao da mi je porodica. Kao da mi popunjava prazninu koja postoji od kad moje bake i mog dele nema... Mnogo mi je drago što me podučava jedna takva osoba kao što je Olivera.

Pola sata nakon doručka, ja sam se javila mojim roditeljima, pa krenula na dogovoreno mesto.

Dugujem Eli objašnjenja koja sam joj juče obećala. Nažalost nisam stigla, niti sam imala snage za duge razgovore, pa da je zovem. Juče sam joj pred spavanje samo poslala poruku da mi se jako spava,da sam sada dobro, da se ne bi brinula, i da ću joj se javiti sutra kada se probudim. Što i jesam. Poslala sam joj poruku kad i gde da dodje da bi se videle da na tenane popričamo o svemu.

Čim smo se ugledale ona je bukvalno poletela ka meni -"Lenooo!!! Lenooo!!! Toliko sam brinula! Ceo dan sam razmišljala da li si dobro, nisi mi se javljala do kasno uveče ti ludice. Svašta mi se vrtelo po glavi da znaš. I dana isto. Celo jutro mi se nisi javila, ja sam ustala u normalno vreme, oko pola devet, devet. Tako nešto. Ti si mi poslala poruku tek oko jedanaest. Leno nemoj to da mi radiš više molimte."

Nasmejala sam se iskreno i zagrlila je najlepše na svetu. Ne mogu rečima opisati koliko sam zahvalna što imam nju kao prijateljicu. Ona je bukvalno primer pravog prijatelja, mnogo je volim. Ako to mogu da kažem sada -"želim da mi Eli zauvek ostane u životu" - pomislila sam u sebi.

-"Hvala ti Eli." - prozborila sam lagano.

-"Molim? Za šta?" - odvojila se od mene i pogledala me zbunjeno.

-"Za to što si najbolja prijateljica na svetu. Hvala ti što si brinula."
-"Leno naravno da ću brinuti, šta ti je? Znaš kakva sam kada su mi bitne osobe u pitanju?"
-"Znam, znam. I izvini Eli. Potrudiću se da se ovo sa ne javljanjem ne ponovi više. Nisam to radila namerno stvarno."
-"U redu je. Ne ljutim se. Da se ne ponovi i jučerašnji dan. Kada sam te ugledala izgledala si baš iscrpljeno, i jako nervozno. Možeš li sada da mi kažeš šta se stvarno desilo?"
-"Naravno Eli, pa kome ću reći ako neću tebi? Vidi, juče je za mene bio jako dug dan. Verovala ti meni ili ne verovala, juče se izdešavalo toliko toga da ja idalje sumiram utiske."
-"Stvarno? Kako si sad?"
-"Sada sam dobro Eli. Osećam se mnogo bolje. Pa... Odakle da počnem..."
-"Leno, od početka, zašto si se onesvestila, zašto si bila onoliko nervozna, šta se desilo posle...?"
-"Pa vidiš, moji roditelji su u vreme posle ručka došli kući jako srećni, sa namerom da usreće i mene. Ali to nije išlo po planu. Iznenadili su me putom u Italiju, na koji smo trebali da idemo sutra. Jeste to meni bila ogromna želja, ali sada ne mogu da odem i ostavim sve ovo na dve nedelje. Nikako to ne smem da uradim. Sve mi se skupilo, počela sam da plačem. Zatim su oni prošli i tu obletali oko mene. Ja sam ćutala i plakala sve dok se nisam onesvestila pod pritiskom dešavanja. Onda su me odveli do ambulante, tamo sam se probudila i bilo mi je bolje zaista. Kasnije si bila tu kod prodavnice. Kada smo stigli kući, shvatila sam da je trenutak došao. Da je vreme da im konačno ispričam."
-"Molim? Jesi li im sve stvarno ispričala Leno? Šta se posle desilo? Kako su oni reagovali?"
-"Ispričala sam im apsolutno sve, ne propuštajući ni jedan jedini detalj. I Eli, na moje i tvoje iznenadjenje, oni su znali. Znali su za taj svet i sve, mada mi to nije palo na pamet iako je moja baka Dušica bila u tom svetu. Saznala sam da su nakon mog rodjenja, moji roditelji samnom prešli da žive u grad da bi izbegli da se ja uvučem u sav taj svet iz straha da mi se ne desi ono što se kasnije desilo mojoj baki i mom deki."
-"Nemoj da mi kažeš da je Gordana umešana u smrt tvoje bake i tvog dele!?"
-"Jeste, kunem se da ću joj stati na put. Osvetiću ih sto posto. To sam isto rekla i tati kada mi je potvrdio da je Gordana kriva. Rekli su mi da se smirim i ne upuštam u to jer je opasno. Ja sam onda bila odlučna i odvratila ih od te ideje zato što sam sigurna da ćemo mi biti na pobedničkoj strani."
-"Hoćemo Leno! Mi smo jače i bolje od te gadne žene! Pobedićemo je!"

Nakon toga sam joj ispričala šta se dešavalo u ostatku dana.

Tako šetajući, nismo ni primetile koliko smo duboko zašle u šumu.