Devojka od zvuka šume

41 deo

Pošto je onaj gadni Gordanin vuk bio izvesno vreme preko nje dok je ona ležala na zemlji, Eli je bila malo ugruvana. Imala je nekoliko ogrebotina tu i tamo, i modricu na jednoj nozi. Povredila se. Ali lakše hvala Bogu.

Iz razloga što Elini roditelji još uvek ne znaju ništa o tome šta se dešava sa nama gde stvarno idemo i šta radimo sa Oliverom cele dane u šumi, ona ne može kući ovakva. Pa kako bi to objasnila. Nikako naravno. Njeni mama i tata bi se uplašili za nju i ne bi joj dali da više tako šeta šumom sa mnom ili Oliverom. A to nikako ne sme da se desi.

Hodajući ka izlazu iz šume odlučile smo da prvo odemo kod Olivere i da ona baci na sebe kratkotrajne čini Iluzije, da se ne vidi kako je povredjena. Mislim čak joj je i odeća pocepana na nekim mestima. Ali bolje je tako, da se začara, da za svaki slučaj, da ne sretnemo njene roditelje ili nekoga od njenih komšija...

U svakom slučaju, bezbedno smo i bez smetnji stigle do Olivere.

Dobro je da su čini koje je Eli na sebe bacila trajale dovoljno dugo da stignemo do Oliverine kuće. Čim ju je Olivera ugledala ispričala je nešto sebi u bradu, zatim se stvorilo neko svetlo oko Eli. Nakon par momenata Eli nije imala više ni jednu ogrebotinu, modrica je nestala, a odeća joj je bila cela. Olivera je kao i uvek znala šta treba da radi.

-"Kako ste znali da smo zato došle?" - upitala je Eli.

-"Drage moje, čim sam videla kako izgleda, jasno mi je bilo da treba da izlečim Eli. Ali recite mi devojke, šta se dogodilo, osećam veliki umor i isceljenost kod obe." - rekla je Olivera.

-"Pa vidite, malo smo se borile i izborile." - rekla sam srećno.

-"Zajedno!" - dodala je Eli, nabacujući zadovoljni osmeh na svoje lice.

Zatim se i Olivera blago nasmejala. Pozvala nas je u dnevnu sobu. Tamo smo sedele sve dok joj sve što se desilo nismo opisale tačno onako kako je bilo. To, i dok nismo pojele skoro sve kekse koji su bili na stočiću. Bili su tako ukusni.

-"Devojke, tako sam ponosna na vas. Jako mi je drago što je moj i vaš trud urodio plodom. Sada sam i više nego sigurna da ćemo pobediti Gordanu. Ovaj tim stvarno to može. Konačno za istinski verujem u to. Nemam više ni gram sumnje, nisam više ni malo skeptična. Drage moje, bravo!" - Olivera je izrekla ove reči kao da je ovo najbitniji trenutak u njenom životu.

Pozdravile smo Oliveru, zatim je svaka otišla svojoj kući. Kada sam stigla, videla sam svoje roditelje kako nervozno jurcaju po kući.