Devojka od zvuka šume

40 deo

Verujem da ni ja ni Eli ne bi shvatile koliko smo zapravo dugo šetale i koliko smo daleko od kuće da nas ovo dosadno stvorenje nije posetilo.

-"Leno stani na trenutak. Osećaš li nešto? Neku čudnu, lošu energiju?" - pitala me je.

-"Pa kad tako kažeš i da, ali ne bih preterano obratila pažnju da mi nisi rekla." - pričala sam dok je Eli zabacila glavu u stranu.

-"Leno okreći se! ODMAH!!!" - rekla je izbezumljeno.

Čim sam pogledala u pravcu u kom ona gleda, imala sam i šta da vidim.

-"Eli polako. Možemo mi ovo. Jače smo od njih. Samo nemoj da se plašiš i veruj mi kad ti kažem da smo sposobne za ovo. Sigurna sam. Naporno smo vežbale sa Oliverom. Ti si čak imala i posebne treninge jer si počela posle mene. Tako da budi sigurna prvo u sebe, pa i u nas." - taman sam završila rečenicu kada su skočili.

Bila su to tri vuka. Da, Gordanina. Ne znam kako ih pre nismo osetile. Previše smo se zapričale. Same smo krive. Svesne smo da šetamo šumom, a toliko smo se opustile. Ali ne marim. Rešićemo nas dve ovo sigurno.

-"Leno pazi levo!!!" - vikala je iz sveg glasa.

Ja sam se okrenula i videla vuka koji samo što nije skočio na mene. Zakoračila sam malo unazad, zatim izgovorila jake čini za odbacivanje.

Pogodila sam iz prve. Svaka mi čast. Postajem dobra.

Vuk je odleteo malo dalje. Po jačini osećaja njegovog prisustva, pretpostavljam da sam ga odbacila možda i 100 metara dalje nego što sam odbacila vuka prošli put. Moram da istakenem da sam ponosna na sebe. I na Eli. Upravo sam videla kako je uspela da se sama izbori s jednim vukom. Posle ću joj čestitati.

To je jedan vuk manje. Ali momenat jedan samo. Ako sam ja odbacila jednog vuka, znači po mojoj proceni trebaće mu malo vremena da se oporavi od udarca i da stigne do nas ponovo. Eli je jednog pobedila. Ali gde je treći? Bilo ih je troje malopre sigurna sam. Počela sam da se razvrćem oko sebe.

Krajičkom oka sam uočila tu gadnu životinju.

Treći vuk bio je sakriven, na mestu Eline slepe tačke gledišta. Ona ga nije mogla videti. Što znači, samo što je nije napao.

-"Elii!!!! Iza tebe! Pazi!!!" - rekla sam što sam glasnije mogla.

Ona se okrenula ali bilo je kasno. U sledećem trenutku Eli je ležala na podu, a Gordanin vuk preko nje. Pritrčala sam brzinom svetlosti. Probala sam da ga odvojim ali nisam uspela. U sledećem trenutku mi je sinulo.

Stala sam čvrsto. Skoncentrisala se i rekla sebi -"Leno, ili ćeš sada da prekineš da dramiš i spasiš svoju drugaricu, ili ćeš da stojiš tu žališ se i ne uradiš ništa!"

Sledećeg momenta sam se iz svojih petnih žila naprezala da iskoristim svu energiju koju imam. Pogled sam fiksirala za trup vuka. Koncentrisala sam se kao nikada do sada i....

POGODILA VUKA!!!

Ovo je bilo toliko blizu. Vuka sam odgurnula od Eli.

Zatim sam samo čula Eli kako viče -"Klekni!!!"

Poslušala sam nerazmišljajući zašto je to rekla. Kada sam se lagano okrenula par trenutaka kasnije, videla sam sredjenog vuka kako leži iza mene.

Malopre sam ja spasila Eli. Od ah nakon toga, ona je spasila mene. Vuk kog sam maločas odbacila daleko, oporavio se od mog udarca i stigao do nas ponovo. Hvala Bogu baš u trenutku kada je Eli ustala sa zemlje i pogledala u mene. Ostao je još vuk koji je do malopre bio preko Eli.

On je ustao a ja i Eli smo se samo na kratko pogledale. Svaka je izgovorila čini naglas. Zatim smo se polako okrenule ka vuku koji samo što nije ustao.

Još jednim kratkim medjusobnim pogledom znale smo šta treba da radimo.

U sledećim momentima Eli i ja smo zajedno pogasjale vuka svojim činima.
To je trajalo dok nismo osetile da je pobedjen.

Nismo spuštale gard sve dok svaki od njih nije ispario u vidu magle.

Kada smo bile sigurne da je opasnost prošla, pritrčala smo jedna do druge i snažno se zagrlile. Od zadihanosti i umora nismo mogle da govorimo. Ali to nije bilo bitno. Reči nisu bile potrebne. Pobedile smo, zajedno! Našim timskim radom koji je jedinstven. Nikada se ni sa kim nisam ovako razumela. Nisu bile potrebne reči da bi jedna drugoj pokazale šta da radi i da bi se nas dve medjusobno razumele. Uspele smo! Toliko sam srećna. Verujem da je i ona.

-"Leno, hvala ti što si verovala u nas. Ja sam se premišljala u početku, ali uz tvoje reči i stav, vratila si mi veru i odlučnost da mi ovo zapravo možemo! Uspele smo, hvala ti." - prozborila je nežno i jedva dolazeći do daha.

Zatim smo se zagrlile jače -"Ne bi bile ovde da se ne držimo zajedno, veruj mi. Zajedno smo u ovome." - rekla sam.

-"Jesmo" - dodala je Eli, kada smo polako krenule nazad.

Ali Eli nije mogla da ide odmah kući...