Devojka od zvuka šume

48 deo

Ujutru sam ustala pre Eli, pa sam polako uzela stvari iz ormana i na prstima izašla iz sobe. Otišla sam u sobu mojih roditelja gde sam se presvukla, zatim sam produžila u kupatilo. Posle svega toga, završila sam sa čajem i j dnevnoj sobi.

Kada sam počela da se prisećam jučerašnjeg dana, nisam znala kako da se osećam... Da li da budem srećna ili tužna? I hej ljudi ja imam tetku!? Mislim drago mi je i sve, ali trebaće mi vremena da mi se sve slegne. I šta je bilo ono s onom ogrlicom? Kakva je ona svetlost da ne može da se gleda!? Pobogu šta se sve juče izdešavalo...

-"Ma ne, trebalo je da odem s mojima u Italiju!" - rekla sam naglas.

-"Molim?" - čulo se s drugog kraja sobe.

Okrenula sam se i videla Eli još uvek pomalo sanjivu. To je bilo lako za primetiti jer je još uvek nosila pidžamu, ali nema veze.

Sela je do mene -"Šta lupetaš ti? Kakva Italija? Zar i sama nisi rekla da ne želiš da ideš više i da bi da ostaneš ovde sada?" - pitala me je zevajući.

-"Jesam, ali posle onog juče, preispitujemo svoje odluke." - dodala sam.

-"Stani, nisam te pitala. Kako se ti zapravo osećaš povodom svega? Mislim, nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ja stvarno ne znam kako bih reagovala da sam na tvom mestu, verovatno bih bila baš dosta zbunjena..." - rekla je gledajući me pravo u oči.

-"Ja i jesam baš dosta zbunjena Eli. Ne znam šta da mislim. Ne znam kako da se osećam. Juče sam saznala da imam tetku, koju inače nisam videla preko deset godina. A i ona ogrlica je svetlela u mojim rukama. Zašto je svetlela u mojim rukama? Šta kao da knjiga i ogrlica znaju da sam ja sledeći vladar? Ne razumem! Zašto ja!? Zašto ne neko drugi? Evo na primer, ti bi se mnogo bolje snašla u toj ulozi od mene." - pričala sam kao navijena.

-"Leno smiri se. I zašto misliš da bi ja bila bolja? Tako je zapisano, tako će i biti, ne vidim problem. Gledaj, znam da si u šoku, samo daj sebi vremena i videćeš kako ćeš se osećati bolje." - smešila mi se, pričala je iskreno, bila sam sigurna u to.

-"Ali da li mene neko pita da li ja to želim!?" - rekla sam besno.

-"Zar se ne sećaš šta ti je tetka rekla?" - govorila je, setila se šta sam joj pričala juče...

-"Ja... Izvini. U pravu si." - izgovorila sam.

-"I jesam." - dodala je.

Gledam u jednu tačku. Prisećam se jučerašnjeg razgovora sa Jelenom, ovaj tetkom... Eli je bila u pravu, moram da prihvatim činjenicu da se ovo dešava, da se ovo meni dešava. Ne smem ovako da reagujem. Ne mogu da pobegnem od toga. To je sudbina. Moja sudbina. Samo kad se setim šta se desilo sa mojom bakom, i dekom takodje... Oni nisu zaslužili ovakvo moje ponašanje. Ne smem sebi da dopustim ovakve ispade! Snosim odgovornost i za njih i za sebe, za sve oko sebe.

-"Moram to da uradim, ne smem ovako da razmišljam." - rekla sam odlučno - "Pobedićemo je! Obećavam! Ima da plati za sve što je učinila, za sve što idalje čini! Neće ona više nikome uterivati strah u kosti!" - ponovo sam imala onaj žar u očima, želju da osvetim baku i deku, želju da vratim mir!

-"Tako je! Takvu Lenu želim znaš!? Ne onu cmizdravicu od malopre! Vladari se tako ne ponašaju!" - rekla je. Znala sam da se šali. 
Počele smo da se smejemo.

-"Jao Eli koliko ja tebe volim. Pa šta bih ja bez tebe?" - rekla sam.

-"Ti? Šta bi ti bez mene? Pa eto možda bi sad idalje po glavi vrtela one gluposti od malopre." - rekla je sa smehom.

-"U pravu si. Ti uvek znaš šta da kažeš." - dodala sam.

Popodne je ona otišla kući, a ja sam malo pospremila, radi reda, da održavam kuću čistom, koliko toliko. Uveče sam se čula sa mojim roditeljima. Njima je super, a ja sam ukratko ispričala šta se kod mene dešava, pokušala sam da zvuči smireno da se ne bi uplašili. Uspela sam u tome, jer su mi samo rekli da veruju u mene i da jedva čekaju da se vrate...

Zatim je usledilo vrlo, kako da kažem, vrlo radnih par dana...