Devojka od zvuka šume

25 deo

-"Nismo ovako odavno" - počeo je tata...
-"Da znaš da si upravu, posle selidbe ovde kao da smo se udaljili, kao da se nešto promenilo kod tebe Leno" - mama je dodala neobavezno...

Malo mi je knedla zastala u grlu... Šta da kažem na ovo? Šta da odgovorim? Jesam li toliko neuverljiva? Da li su i oni nešto primetili kao i Eli? Nema šanse, nikada nisam koristila magiju kada su oni bili u blizini.... O Bože izjeda me što ih lažem ali još nije vreme, sad kada još uvek i ne znamo većinu toga pouzdano... Kada ni sama nisam sigurna u to šta se tačno dešava... Situacija se mora malo smiriti, tada ću im reći. Za sve!

Ali sada, ja i dalje ćutim neznajući šta bih rekla...

- "Ne moramo je opterećivati, sve joj je ovo novo, zajedno smo odabrali da joj damo prostora nakon preseljenja, a i ona raste, logično da se menja i da joj treba više privatnosti" - tata je izgovorio kao da je to najnormalnija stvar na svetu i time me spasio u ovoj situaciji, ni sam ne znajući koliko.

- "U pravu si dušo, Leno izvini, tvoj tata je rekao nešto vrlo pametno, znam da rasteš i sve, ali moraš i mene da razumeš, ja sam ipak samo majka koja najviše na svetu voli svoju malu devojčicu" - mama je dodala uz smeh.

Prišla sam i zagrlila je. Taj trenutak je bio tako topao. Tata mi je prišao s ledja u pridružio nam se, pa je ovo preraslo u porodično grljenje. Nije mi smetalo, volim ih najviše na svetu i verovali ili ne, jedva čekam da olakšam sebi dušu i ispričam im sve, bukvalno sve što se dešava... Samo da sama sa sobom sredim misli...

Piknik je tekao normalno, lepo, mom raspoloženju su doprineli zraci sunca koji su se probijali kroz granje gustog drveća oko nas, ali kao što ste i pretpostavili... Ta laganost me nije držala dugo...

Čula sam u daljini da šuška lišće, ali to nisam smela pripisati vetru ili veverici koja trčkara kroz šumu...

Osećala sam ga, koje mi prvi, a bogami ni poslednji put da se srećem s ovim stvorenjem...

Gordanin vuk nam je bio u neposrednoj blizini, vešto se krijući, tako da ga mama i tata naravno, nisu primetili. Ne bi ni ja, apsolutno se ništa ne vidi, niti naslućuje sa mesta na kom se nalazimo. Jednostavno ga osećam, njegovu energiju, njegovu prisutnost.

Tu je, znam da jeste. Hoće li se dogoditi neki trenutak da sam u šumi sa, kako da ih nazovem... "Ne magičnim" ljudima, a da ti glupi vukovi propuste da se pojave???

Sada je pitanje šta uraditi? Kako se izbaviti iz ove situacije? Kako da se otarasim ove dosadne zveri bez da mama i tata nešto posumnjaju?

Razmišljaj Leno, razmišljaj!

Možda da pokušam da kažem da mi se hitno ide u WC, pa da moram da odem malo dublje u šumu, kao iza drveta... Ne, to je glupo, verovatno će provalili da lažem, a i nema smisla u beloj haljinici sam...

Misli, misli!

Jao, nemam mnogo opcija, a ko zna kada će ovaj vuk da se otkrije i pojuri ka nama!

Možda da... Ne! Ili ću da probam ovako... Ne Leno! Ma to je glupa ideja...
Jaoooo!

Znam, pokušaću da kažem da sam videla Oliverinog psa kako je opet odlutao u šumu i da idem da ga pronađem... To mi prošlo na mom rodjendanu... Ali da li će opet? I ko mi garantuje da će njih dvoje ostati ovde gde su kada se ja okrenem?

Znam! Uradiću tako, ali ću kada malo odmaknem, iz daleka baciti čini za fokus, kako ne bi obraćali pažnju na to šta se dešava oko njih, već da samo gledaju jedno u drugo.

To Leno pametnice!

Tako sam i uradila. Ovo je zapravo bio lakši deo posla, sada je na red došao Gordanin vuk... Kako se izboriti s njim, ne dozvoliti mu da pridje tvojim roditeljima i sve to postići dok ne isteknu čini koje sam maločas bacila?

"Okej Leno, možeš ti to!" - prošaputala sam sebi u bradu i krenula na njega!

Čim sam mu prišla na bliže od 3 metra skočio je uvis i okrenuo glavu ka meni.

Ako sam nešto do sada naučila, to je kako da izbegnem napade ovih njenih vukova, još samo da uspem i ja njega valjano da napadnem...

To je malo teže, ne znam da li to mogu?

Režanje te zveri me je trglo i odmah sam stala spremna za borbu, oči u oči sa njim. Nikada do sada sama nisam pobedila nijednog njenog vuka... Ali sada nemam drugih opcija. Ili ću ga se sama otarasiti, sada, ili ću se uplašiti, zabrljati, ugroziti bezbednost svojih roditelja i razočarati sebe, pa onda sve druge...

Izgovorila sam čini za napad i okrznula mu uvo. Uspeo je da izbegne moj napad, naravno. Ali ja se ne predajem! Ne želim da kupim obećanja, pogotovo ne ona data sebi!

Skočio je dva puta u mom pravcu i jednom me zamalo ogrebao. Da me je samo pipnuo ostali bi mi ožiljci.

Moram da se skoncentrišem, pazimo na sve što treba da pazim, i oteram ga. Tako jednostavno, zar ne?