Devojka od zvuka šume

34 deo

Zašto nisam srećna? Zašto? Znam da sam oduvek htela da otputujem tamo ali zaštooo sada? Sada kada sam se taman navikla na sve ovo sa magijom. Ne mogu tek tako da odem na dve nedelje. Pa krenuće i škola...

Lena od pre tri meseca bi sada skakala od sreće. Moj najveći san je bio da otputujem u Italiju, ali nikada nismo uspeli da sve dogovorimo oko toga. Ili ne bi bilo karata, ili bi oko pronalaženja smeštaja bio problem... Ili mama i tata ne bi imali vremena.... Sve u svemu nije bilo moguće do sada. Ja stvarno ne znam kako da reagujem. Ja sada stvarno ne želim u Italiju, ne želim da idem nigde. Želim da ostanem ovde i da rešimo sve ovo ludilo koje mi se događa.

-"Dušo, zar nisi srećna? Toliko si želela da posetiš Italiju." - mama me je pitala.

Ja nisam znala šta da joj kažem.

-"Mama, ja"  - počela sam.

Ali tata je me prekinuo -"Ti ne znaš šta da kažeš od šoka zar ne? Nisi ovo očekivala. Planirali smo ovo i ranije, ali evo, konačno sve sve poklopilo. Našli smo sjajan smeštaj i išli smo u firmu da dogovorimo i obezbedimo sve jer nas neće biti dve nedelje. Ne nameravam da radim iz Italije, čak ni na laptopu..."

-"Dušo sve smo sredili, idemo prekosutra, zar to nije savršeno?" - mama je izgledala baš srećno.

Mislim da su očekivali drugu reakciju od mene. Ja ne znam kako da im objasnim. Bukvalno ne postoji ništa što bi im rekla da deluje dovoljno razumno kao objašnjenje zašto ne mogu u Italiju. A sa druge strane, toliko sam to želela.

Rastrzana sam kao nikada do sada.

Smešak mi je na licu, a iznutra se lomim.

Gledaju me, a ja ćutim. Smišljajući izgovor. Vredi li? Da li je sada vreme? Da li je sada trenutak da im kažem sve? Ili bolje ne. Bolje da odglumim da sam bolesna ili tako nešto. A onda će oni otići na dve nedelje. A u te dve nedelje mi ćemo sve rešiti. I ona neću ni morati da ih zamaram šumom, jezerom i svim tim.

Ali ne, ne bi uspelo. O zašto imam tako divne roditelje? Da mi nije dobro otkazali bi i putovanje i sve što su planirali. Ostali bi samnom dok ne ozdravim.

Nisam baš sigurna kako će sve ovo završiti i da li treba da radim ovo što trenutno planiram da uradim.

Ubija me unutrašnji glas. Ovo je trebalo da bude srećan trenutak. Oni izgledaju tako mirno, tako bezbrižno. Ko sam ja da im oduzimam sve to. Ako ja sada propričam o svemu što želim da propričam sve će se promeniti. Mislim, meni bi bilo lakše. Pao bi mi jedan povelik kamen sa srca. Ne bih morala da se krijem više ili da ih lažem. Mogla bih da vežba magiju u kući. Mogla bih sa Oliverom da se sastanem kad god. Sve bi bilo lakše. Meni bi bilo.

Ali da li bi ovaj moj potez bio sebičan? Da li razmišljam samo sebi?

Ali nije uredu da ih lažem. Po meni bi se više ljutili da ih lažem... Mislim navićiće se i oni na sve to, kao što sam i ja, valjda...

Mislim da se nisam osećala čudnije u životu. Ne umem ni da opišem kako se trenutno osećam i da objasnim šta mi se trenutno vrzma po glavi.

Kada im budem rekla verovatno će biti besni, i to mnogo. Prvo što sam ih lagala toliko dugo, drugo bili bi povređeni što sam ih izostavila iz nečeg toliko bitnog što se u mom životu dešava... Treće, verovatno će mi zabraniti da nastavim sve ovo. Postoji i šansa da će me samo odvesti kod lekara misleći da sam poludela, jer mi ne bi poverovali.

To je to, sad ili nikad. Ne mogu više.

Smešak mi je nestao sa lica. Oči su mi se napunile suzama i osetila sam kako mi se jedna suza polako slivala iz oka, pa niz obraze. Stegla sam ruke. Moram biti jača. Moram da im kažem, sve sada. Znam da moram, osećam to.

-"Leno? Dušo šta nije u redu? Zašto si odjednom tužna?" - tata je zakoračio ka meni sa zabrinutim izrazom na licu.

-"Moramo da pričamo" - rekla sam odlučno.