Devojka od zvuka šume

20 Deo

Na poruci je pisalo da su otišli u grad zbog posla i da će probati da se vrate do večeras. Onda sam primetila da na zadnjoj strani piše još nešto, okrenula papir i pročitala da me mama podseća da Eli i ja doručkujemo pre nego što ona ode kući i da nam je hrana u trpezariji. Moja majka brine i kad nije tu...

Nakon doručka Eli je otišla gore do sobe da pokupi sve svoje stvari da bi krenula kući, dok sam ja dole još uvek raspremala sto. Šetajući tako čas od kuhinje do trpezarije primetila sam nekoga na prozoru, a već u sledećem trenutku Oliveru u hodniku.

- "Dušo danas je taj dan" - Olivera je stajala tako i gledala me.

- "O čemu pričate, ne razumem vas?" - zbunjeno sam pitala.

- "Idi po Eli i moramo da krenemo" - nastavila je.

-" Eli je gore sprema se, sići će i sama za par trenutaka. Ali gde to krećemo?" - idalje sam zbunjeno stajala.

- "Leno ne smemo više da čekamo, šta tačno sve Eli zna? Budi iskrena molimte" - Olivera me je gledala ozbiljno.

Ispričala sam joj sve o prošloj noći, s Olivera je samo stajala ćutke.

- "Vidi Leno, to može i ne mora biti problem. Znaš... Ako je Gordana saznala za Eli onda bi to bio problem, ali ako nije još uvek, to je druga priča"
- "Ali Olivera kako mi to možemo da saznamo, Eli čak ni ne zna da i ona ima magične sposobnosti"
- "Leno moraće da sazna i to danas, hitno, imam neki jako loš predosećaj a ni snovi mi nisu bolji poslednjih par dana"
- "Olivera da li treba da se plašim?"
- "Ne znam proverićemo u šumi, sa Eli, kasnije kod jezera"
- "Šta mislite da treba da uradim?"
- "Odeš po Eli, nadam se da nisu minuti u pitanju"

TRAS!!!

Nešto je baš jako puklo kod stepenica. Olivera je zastala, a ja sam brzo pritrčala da vidim šta se desilo.

Ukočila sam se i mislim da mi se krv sledila u žilama.

Eli je ležala na stepenicama bez svesti. Očigledno je pala ali ne znam zbog čega. Jele smo, a ipak mi je delovala jako bledo.
Polako sam joj pridigla glavu na moja kolena dok je Olivera donosila čašu hladne vode da poprskamo Eli da se probudi. Hvala Bogu Eli je ubrzo otvorila oči i tada mi je jako laknulo. Kada je otvorila oči ispravila sam je, a Olivera je požurila po još jednu čašu vode, ali ovog puta sa šećerom.

Nakon određenog vremena Eli je bila bolje i polako smo došle do kauča gde je u dnevnoj sobi i legla ispružeći noge.

- "Eli da li si dobro sada, molimte mi reci da jesi jako smo se uplašile" - pričala sam sa očima punim brige.
Ona me je pogledala i polako krenula pričati - "Leno dobro sam, samo sam se šokirala i to je sve, možda nisam bila spremna da sve čujem odjednom, ali niste vi krive, niste znale da sam sišla."

- "Molim? Onesvestila si se od šoka, misliš, čula si sve šta smo pričale?" - pitala sam.

- "Aha, taman kada sam krenula da pozdravom Oliveru, ona je počela da razgovara sa tobom i eto, dalje znaš..." - Eli je polako objašnjavala.

- "O mila moja, nisi trebala tako da saznaš, mi smo jednostavno trebale paziti." - Olivera je saosećajno govorila.

- "Izvini Eli" - samo sam je pogledala.

- "U redu je, samo mogu li molivas sada da ustanem... Znate, bolje mi je, ja bi malo da protegnem noge..." - Eli se nasmejala.

- "A tvoji roditelji, do sad si se trebala vratiti kući" - pričala sam ne znajući šta drugo da kažem.

- "Javiću im se porukom da ostajem još malo, ipak je Olivera isplanirala da idemo negde zar ne?" - pogledala je pravo u nju.

- "Naravno, jesam, ako se obe slažete, možemo da lagano prošetamo malo po šumi" - Olivera je dodala.

Nas dve smo se pogledale i klimnule glavom.

Pola sata kasnije šetale smo stazom, dok nismo sitgli na odredište.