Devojka od zvuka šume

2 Deo

Izašla sam napolje, i javila se mami da idem da malo prošetam okolo, da upoznam možda nekog ili da istražim okolinu. Ponela sam telefon sa sobom i izašla van dvorišta.

Kao što sam već i rekla, sada već naša kuća je bila malo zabačenija od ostalih pa nam prve komšije nisu bile odmah preko puta već je trebalo malo hodati.

Stala sam i osvrnula se oko sebe, razmišljajući da li ću krenuti ka selu ili ka šumi. Kao i prošli put, čim sam se okrenula ka šumi nije mi se dalo da skrenem pogled, nepomično sam stajala i zurila negde u daljinu kroz lišće.

"Hej" - začula sam.
Poskočila sam i okrenula se da vidim ko je to izgovorio. Ispred sebe sam videla devojku mojih godina, u haljini, koja stoji, gleda me, i osmehuje se.

I dalje sam je gledala ćutke.
"Ja sam Eli" - izgovorila je.
"Ćao" - procedila sam.
"Verovatno si ti devojka koja se preselila sa roditeljima i došla da živi ovde kod nas" - govorila je idalje smešeći se.
"Da jesam i kako ti to znaš, mislim ne poznajem te" - nervozno prevaljujem preko usana.
"Ovo je malo mesto, lako se pročuju novosti i glasine, čula sam da se preselila neka devojka mojih godina sa porodicom u kuću gde su nekada živeli baka i deka Stanković, pa sam došla da se upoznamo, znaš, nemam baš mnogo drugarica ovde, kako se ti zoveš?" - pričala je sa ljubaznošću.

"Izvini što se nisam predstavila, ja sam Lena, drago mi je" - rekla sam, zatim smo se rukovale - "jutros sam stigla ovde s roditeljima, da, tu su nekad živeli moji baka i deka, sada je to moja kuća."

"Pa dobro pretpostavljam da ne poznaješ okolinu, tako da ako želiš, bilo kada te mogu provesti okolo da ti pokažem šta sve mi imamo ovde" - rekla je.

"Može, hvala ti." - sada sam već opuštenija - "baš sam planirala da istražim malo oko moje kuće, tako da, možeš da prošetaš samnom malo... Ako hoćeš" - dodala sam.

"Naravno da hoću, taman da se malo bolje upoznamo" - kazala je i krenule smo. Obišle smo mali deo sela, ono što je bilo najbliže mojoj kući i pokazala mi je osnovno, gde je prodavnica, škola, ambulanta i slično. Zatim smo se vratile do moje kapije, želela je da me isprati pa mi nije smetalo.

Taman kada sam planirala da se pozdravom sa njom, moja mama je doviknula sa terase - "Dušo jesi li to našla drugaricu?"
- "Jesam mama, ovo je Eli, srela me je kada sam izašla da prošetam"
- "Lena dušo, molimte pozovi Eli na večeru sutra kod nas, hoćeš li?"
Klimnula sam glavom.

" Već si čula moju mamu, tako da ako želiš možeš doći sutra kod nas na večeru" - smešila sam se.
"Volela bih, da li je u redu da dodje i moja porodica samnom?" - upitala je.
"Naravno da jeste, javiću mami da napravi malo veću količinu hrane" - odgovorila sam joj.
"Dobro onda, dogovoreno, vidimo se" - pozdravila se samnom, mahnula mi, okrenula se i otišla.

Kasnije sam obavestila mamu da dolazi i njena porodica, ona se obradovala i rekla da jedva čeka da upozna prve komšije odavde.

Do kraja dana smo se raspakivali.

Veče je, pa sam otišla da se spremim za krevet. Po izlasku iz toaleta ravno sam produžila u svoju sobu. Legla sam u krevet i iznenadila se koliko je samo mekan i udoban. Gledala sam kroz prozor. Sve isto, ponovo bez razloga zurim u šumu, nepomična, fiksiranim pogledom u daljinu.

Najednom mi je nešto palo na pamet. Zaličila sam sebi na baku sada. Setila sam se da sam je neretko zaticala kako stoji i gleda negde daleko u šumu. Bilo sa prozora, iz dvorišta, sa puta. Često se to dešavalo. Da li je i ona imala isti osećaj kao ja, da li je iz nekog razloga i nju šuma dozivala i privlačila? Mučilo me je to pitanje do kasno u noć.

"Gde sam to ja" - pomišljam u sebi -
"zašto šetam kroz šumu kada sam malopre bila u svojoj sobi, u krevetu?".
I dalje koračam napred, neznajući gde idem i zašto sam tu.
Šuma je izgledala nekako mračno, i bilo je magle. Prizor ispred mene nije bio ni nalik onome kako je izgledao ranije kada god bih zurila u šumu. Nije bilo sunčevih zraka koji se probijaju kroz grane, šuma nije izgledala svetlo i puno života.