Devojka od zvuka šume

36 deo

Ambulanta nije bila daleko od kuće. Ali sada.
Sada se činilo kao da kolima od tačke A do tačke B putujemo celu večnost.

Kola su se zaustavila. Taman sam pomislila kako smo stigli. Jedino što sam videla kroz prozor jeste bila mala seoska prodavnica. Zatim sam videla još nešto. Eli, koja izbezumljeno izleće iz prodavnice i trči ka našim kolima. Ništa mi nije bilo jasno.

Prišla je, pozdravila moju mamu, zatim brzinom svetlosti otvorila vrata kola i zagrlila me.

-"Dobro si? Sada si dobro jel' da?" - pričala je kao navijena.

Od njenog jakog stiska nisam imala vazduha da bi bilo šta progovorila.

-"Srela sam tvog oca u prodavnici. Izgledao je zbunjeno. Pozdravila sam ga, kao i uvek, znaš da sam tako vaspitana... Zatim sam ga pitala za tebe, kako si, šta radiš... I on mi je tada rekao šta se dogodilo. Sledeće što znam jeste da sam ostavila pare kasirki, ne čekajući kusur. Izletela sam napolje jer mi je tvoj tata takodje rekao da si u kolima ispred. I evo me ovde." - idalje je pričala nenormalno brzo-"Leno? Leno jesi li sada dobro sigurno? Zašto mi ne odgovaraš?"

Zatim se odaljila od mene i dala mi prostora da dišem. Duboko sam udahnula a ona je opet počela -"Jao Leno izvini. Izvini molimte. Nisam pazila koliko te jako grlim." - zatim me je opet zagrlila, ali normalnom jačinom.

-"U redu je Eli. Znam da si samo brinula. Hvala ti. Dobro sam sada ne brini se. Zvaću te večeras ili kad budem imala vremena da se čujemo da ti sve lepo ispričam. A ako te ne pozovem napisaću ti poruku gde da se nadjemo." - rekla sam lagano se smešući.

A tatu ne bih ni primetila da nisam čula vozačeva vrata koja se otvaraju.

Eli je to shvatila kao znak za rastanak.

Još jednom smo se zagrlile. Zatim se ona okrenula ka mojim roditeljima i mahnula im. Otišla je a kola su krenula.

Možda samo minut kasnije auto se ponovo zaustavio. Ovoga puta se jesmo zaustavili u našem dvorištu.

Mama mi je pomogla da udjem u kuću iako sam ja to odbijala. Stvarno sam se osećala dobro i stvarno sam mogla da hodam i funkcionišem sama. Kada smo ušli u dnevnu sobu momentalno su mi se vratile slike od malopre.

Mama i tata srećni ulaze u kuću. Daju mi papire za Italiju. Ja gubim borbu sa sobom i svojim emocijama. Počinjem da plačem. Oni dolaze do mene. Ja ne mogu da sklopim jednu rečenicu. I onda pod stresom, pritiskom, nervozom, tugom, grižom savesti padam. Padam u nesvest. Što je bilo logično za očekivati pre ili kasnije. Sve mi se skupilo. Još i ne spavam dobro zadnja dva meseca. Prokleti san i ona prokleta Gordana mi ne daju mira. Ni jedne jedine noći od kad stigla nisam spavala normalno...

U redu. Sada je to to. Nema nazad. Ili ću im reći odmah, ili ću ponovo početi da plačem. A to ne želim. Dosta mi jednog pada u nesvest...

Nisam ni primetila da je mama izašla iz dnevne sobe sve dok se nije vratila sa poslužavnikom u rukama. Tu je bila neka časa i neki lekovi valjda. Pružila mi je čašu i rekla da popijem to i da će mi od toga biti bolje. Da mi je to doktorka iz ambulante prepisala.

To sam uradila a zatim sam ih zamolila da me slušaju, da mi veruju i da me ne prekidaju dok ne završim.

Tako je i bilo.

Ne znam koliko je vremena prošlo. Nisam gledala na sat.

Završila sam. Oni su ćutali. Lica su im bila prazna. Bukvalno. Nikako nisam uspevala da protumačim kako se sada osećaju i šta ima je na pameti.

Ja sam samo tako sedela, sa prekrštenim rukama, ćutke.

Samo idalje nisam mogla da priznam sebi šta se upravo desilo. Da li sam to stvarno uradila? Da li sam ja zapravo rekla sve, onako kao, izbacila iz sebe...

Apsolutno sve sam rekla. Od prvog do poslednjeg detalja. Nisam ništa propustila. Ni baku, ni Gordanu, ni Eli, ni Oliveru. Spomenula sam i vukove, i onaj prolaz, sve. Magične knjige, jezero, šumu. To kako menjamo izgled... Sve!

Ne znam kako se osećam. Ne znam.
Ne znam da li sam srećna, tužna ili mi je laknulo. Znaću kako se osećam povodom svega kada neko od mojih roditelja progovori. Bar da reaguju nekako.

Ovako ne znam na čemu sam...

Mama je podigla glavu. Trenutak istine. Počela je da govori.