Devojka od zvuka šume

28 deo

Naravno da nismo pomagale Oliveri oko cveća...

Zapravo je jesmo zatekle u bašti, ali već par minuta kasnije bile smo u dnevnoj sobi njene kuće.

-"Kako ste devojke?" - pitala je Olivera nasmejano.
U isto vreme smo rekle - "Ja sam dobro, a vi?"
Zatim smo se pogledale, shvatile šta se desilo i krenule da smejemo.

-"Da se ne družite vas dve i previše? Počinjete i da govorite iste stvari istovremeno. I dobro sam, ako vas to idalje zanima" - zatim je počela da se smeje sa nama.

Tako je prošlo još nekoliko minuta.

Onda je Olivera počela - "Dobro, da predjem ja na stvar"

Klimnule smo glavom i odmah prestale da se kikoćemo.

Olivera je pričala sigurno 40 minuta bez prestanka dok smo mi sako tako ćutale i slušale.

Uglavnom je pričala o tome šta smo do sada postigle i koji su nam planovi za dalje...

Nakon što smo izašle iz Oliverine kuće Eli i ja smo se još malo prošetale, zatim je je svaka otišla svojoj kući.

Dan je posle toga tekao normalno. Pao je mrak.

Spremila sam se za krevet, obukla čistu pidžamu, kosu vezala u nizak rep i sela na krevet.

Nešto sam gledala po telefonu narednih možda pola sata.

Uglavnom sam se dopisivala i odgovarala na poruke prijatelja iz grada, do kraja leta nema još mnogo, a ja svakako sledeću školsku godinu započinjem u selu...

Misli mi je prekinulo nešto što je rekla bih letelo ispred mog prozora. Kada sam malo bolje pogledala shvatila sam da je u pitanju sova, ali ovog puta je nešto bilo drugačije.

Ovo mi ne liči na onu Oliverinu sovu. Zapravo sam prilično sigurna da to nije ta sova. Ali ako to nije Oliverina sova, zašto leti tu kod mog prozora, i zašto osećam magičnu energiju od nje?

Tako sam nemo sedela i razmišljala još možda nekoliko sekundi dok sova nije lupila nogom o staklo.

Uspaničila sam se da će taj zvuk probuditi mamu i tatu i da će oni doći u sobu. Zato sam najbrže što sam mogla otvorila prozor pustila sovu unutra i zatvorila taj isti prozor.

Nakon zatvaranja prozora, okrenula sam se, pa zaledila u mestu.

Uopšte nisam očekivala da se ovo desi. U momentu kad sam se okrenula sova je lagano sletela na moje rame.

Ne znam da li sam se uplašila, možda jesam, a možda je to bilo samo previše iznenada za mene, ili nije...

U svakom slučaju bilo je neočekivano.

Tišina je trajala jako dugo. Sova se nije pomerala sa mog ramena, ja se nisam pomaknula, sova je bila mirna, a ja sam ćutala. Ne progovarajući, polako sam došla do ogledala. Začudo se sova još uvek nije pomerala.

Ja sam gledala u svoj odraz, a kada sam bacila pogled u stranu, videla sam da i sova gleda u svoj. Sve dok i ona nije pogledala u mene.

Sova je ne trepćući gledala u mene, a ni ja nisam ništa manje buljila u nju.

Gledale smo se tako, pa i ne znam koliko tačno. Prolazili su minuti, ali se ništa nije menjalo, osim toga da sam osećala jako snažnu energiju. I od sove, a i međusobnu. Ne umem baš da objasnim.

Sova je trepnula i odletela do prozora. Pretpostavila sam da je htela da otvorim prozor, što sam i uradila.

Bila sam u pravu, htela je napolje. Odletela je brzo i u jednom pravcu.

Zatvorila sam prozor i bacila se na svoj krevet. Ubrzo sam zaspala.

Ujutru se budim, sa istom situacijom kao svakog jutra. Ali ovog puta sam bila baš raspoložena od starta jer su me skoro "probudili" zraci sunca koji su dolazili od spolja.

"Ovaj dan bi mogao da bude jako lagan i lep" - pomislila sam u sebi.

Zatim sam se setila šta se dogodilo juče. Koliko god sam se trudila i vrtela razne stvari po glavi idalje nisam shvatala šta je ono juče bilo sa onom sovom.

Dok sam se presvlačila telefon mi je zazvonio. To je bila Eli. Brzo sam navukla majcu preko glave i prišla telefonu. Usput mi je palo na pamet da mogu odmah da se dogovorim sa Eli da se nadjemo negde, pa da joj ispričam šta se juče desilo.

Otvorila sam vezu - "Moramo da se vidimo" - rekle smo u isto vreme, opet.