Devojka od zvuka šume

10 Deo

-"Da li sanjaš lucidne snove Leno?"
-"Mislim da... da, jer u poslednje vreme postajem svesna da sanjam dok sam u snu."
-"Onda to i nije san, već mi više liči na viziju"
-"Kakvu viziju?"
-"Pokušava da te oslabi psihički, da te uplaši i natera da odeš odavde ili joj se pokoriš"
-"Ali ništa joj nisam nažao učinila, iz kog razloga bi me toliko mrzela?"
-"Zato što imaš više snage u sebi nego ona Leno"
-"Molim? Jeste li sigurni Olivera?"
-"Da jesam, i pošto si samnom sada, a i pošto si Dušicin potomak, automatski nisi na njenoj strani, pa te gleda kao smetnju"
-"Moja baka je bila u sukobu sa njom?"
-"Jeste mila moja"
-"U kakvom, recite mi molim vas, šta se dogodilo?
-"Ne mogu, nisi spremna, još uvek nije vreme za tako nešto"
-"Ali... Olivera, molim vas, želim odgovore"
-"Veruj mi Leno, doći će trenutak i za to"
-"Ali..."
-"Nema ali, idi sada molimte. Ponesi knjige i skoncentriši se na njih hoćeš li?"

Klimnula sam glavom, ustala i otišla.

Mami i tati sam rekla da mi je Olivera dala neke stare romane da čitam.

Muči me što ne znam šta se događalo sam mojom bakom, a još gore je što nisam sigurna ni šta se sada samnom događa...

Sedela sam za svojim radnim stolom, čitala jednu od knjiga koju mi je Olivera dala i začula neki zvuk sa otvorenog prozora.

To je bila sova koja me je čudno gledala. Kao da je želela nešto da mi kaže. Delovala je i pitomo.

Prišla sam joj a ona je samo odletela.

Pratila sam je pogledom sve dok se nije izgubila među granama drveća.

Celo popodne sam čitala knjige o magiji i u svojoj sobi vežbala pokrete rukama za razne čarolije.

Pred spavanje taman kada sam htela da zatvorim prozor, sova je ponovo sletela na njega.

Gledale smo se u oči. Ja nju, a ona mene. Nisam se usudila da sklonim pogled sve dok nisam trepnula.

Kada sam otvorila oči nije je više bilo ispred mene.

U sledećem trenutku sam začula isti zvuk kao danas. Okrenula se i ugledala sovu kako mi leti po sobi.

Mahinalno sam podigla ruke ka njoj a ona mi je sletela na lakat.

Na trenutak sam se ukipila.

Sova mi je idalje izgledala pitomo pa sam se usudila da pokušam da je pomazim po glavi slobodnom rukom.

Polako sam približavala dlan sovinoj glavi očekujući da će kada je dotaknem samo odleteti. Kao prvi put...

"Kako je samo prijatan osećaj maziti sovu" - pomislila sam. Ovoga puta se nije opirala i mislim da to znači da joj je prijalo da je mazim.

To nije potrajalo ni duže od dva minuta. Sova je samo odjednom odletela u pravcu šume.

Ponovo sam je pratila pogledom sve dok sam mogla.

"Čudno zar ne?" - prozborila sam tiho.

Palo mi je na pamet da bih ovo što se sa sovom desilo mogla da pomenem Oliveri. Ionako mi je rekla da joj sve što mi deluje bar malo neuobičajeno obavezno kažem.

Zatvorila sam prozor i legla u krevet.
Isprva nisam mogla da zaspim...
Razmišljala sam o današnjem razgovoru sa Oliverom, o svojoj baki...

Mislila sam i o čarolijama koje sam teoretski učila danas.

Ko bi rekao da će mi se život okrenuti naglavačke nakon preseljenja ovde.

Zaspala sam i sanjala isti san... Opet!