Devojka od zvuka šume

52 deo

-"Ne osećam svoje telo." - rekla je.

-"Eli jesi li to ti? Molim te mi reci da jesi!" - govorila sam jako brzo.

-"Naravno da sam ja ludice, pa ko bi drugi bio?" - pričala je polako se podižući da sedne.

"Da! To je bila ona! Nazvala me je "ludice".  Hvala nebesima, to stvarno jeste ona!" - mislila sam u sebi.

Toliko sam bila srećna. Oči su mi se još više napunile suzama. Ali ovog puta od sreće.

-"Hvala ti." - rekla je te me zagrlila. Ovog puta nije bilo odgurivanja. To je bila ona. Zaista jeste. Osećala sam to.

-"Hvala ti. Kad samo pomislim da sam sada mogla da budem pod Gordaninim okriljem, sva se stresem." - izustila je kada se odvojila od mene.

-"Nema na čemu da mi zahvaljuješ. Pa isto to bi i ti uradila za mene. Drago mi je da je sada sve prošlo." - pričala sam.

-"Izvini, znaš da ono nisam bila ja i da nisam mislila sve ono što sam rekla malopre." - spustila je pogled.

-"Eli, naravno da to nisi bila ti. Nemoj da ti bude žao zbog toga. Nisi ti kriva. I Olivera bi ti isto rekla." - dodala sam saosećajno.

-"Kad smo kod Olivere, gde je ona?" - pitala je.

Momentalno smo obe ustale i počele da se razvrćemo oko sebe.

Dozivale smo je i okretale se, sve dok nisam videla jednu ruku koja maše. To je bila njena ruka, to je bila Olivera.

Potrčale smo ka njoj.

Izgledala je loše, kao da je dosta povredjena. Bila je u polu sedećem položaju. Delovala je baš umorno, ali smejala se...

-"Mile moje, obe ste tu, zajedno. Leno uspela si, stvarno ne znam da li bih ja mogla da povratim Eli sama. Hvala je najmanje što mogu da kažem." - rekla je.

-"Pustite to sad, kako ste vi? Šta se desilo? Gde je Gordana?" - upitala sam uspaničeno.

Oliverin izraz lica se drastično promenio. Nije više imala osmeh na usnama. Niti joj je pogled bio veseo.

-"Ta veštica je pobegla. Kukavica! Beži kad zagusti. Ali nismo još završili sa njom, opet će ona doći, i to vrlo brzo. Sada je besnija nego ikad. Vratiće se ona, znam to." - pričala je Olivera vrlo ogorčeno.

-"Ne brinite, sledeći put ćemo biti spremnije!" - dodala je Eli samouvereno - "Imaćete i mene na svojoj strani, danas nisam baš bila sva svoja."

Izmamila nam je osmeh.

-"Kako se ti osećaš draga? Jesi li u redu?" - Olivera je upitala Eli.

-"Mislim da jesam. Ali vi stvarno delujete loše." - rekla je Eli.

-"Ja ću biti dobro. Treba mi odmora. Gordana je za nešto i bila u pravu... Ne samo da sam ostarela, nego sam i pošteno zardjala. Nisam baš sigurna da bih je pobedila u sukobu jedan na jedan." - govorila je.

-"Nemojte tako." - tešila ju je Eli.

-"Ne, ne, drage moje. U redu je. Stvarno jeste. Nećemo svi zauvek biti jaki i mladi. Ali zato imam vas dve. Naslednice, bolje nisam mogla da poželim!" - opet se nasmejala.

Ćutala sam, jer sam mislila da nije bilo potrebno da išta dodajem. Ipak ovo ni za Oliveru nije bilo lako...

Krenule smo ka izlazu. Pomogle smo Oliveri da dodjemo do moje kuće jer je bila najbliža šumi.

Nije htela da ostaje i da sedi. Rekla je da samo želi svojoj kući. Koliko god ja ponovila da mi ne pravi nikakav problem i da mi ne smeta ako ostane tu, ona nije htela da sluša. Očekivala sam ovakvu njenu reakciju. Nije ni njoj pravo što se njena bitka sa Gordanom tako završila... Želela je samo da bude sama sa svojim mislima... Trebalo je prihvatiti šta se malopre dogodilo i da ona više nije u stanju kao nekada da se bori...

Eli i ja smo je dopratile do njene kuće, za svaki slučaj.

Kada je Olivera ušla kroz ulazna vrata, ja i Eli smo se vratile na ulicu.

-"Hoćeš da prespavaš kod mene večeras?" - pitala sam.

Odmahnula je glavom -"Izvini, hvala ti za sve danas i volim te najviše na svetu, ali veruj mi kad ti kažem da večeras želim da budem sama. Malo da sumiram utiske i sve."

Klimnula sam glavom u znak potvrde - "U redu je, razumem te. Ako ti nešto treba znaš gde sam i da uvek možeš da me pozoveš." - rekla sam joj te se nasmešila.

Pozdravile smo se i svaka je krenula svojoj kući.

Kada sam stigla odlučila sam da jedem. Za stolom sam odgovarala na poruke. Tako sam i mami poslala poruku u kojoj sam ukratko opisala današnje događaje. To, kao i da me ne zovu jer sam umorna, i da ne brinu jer je sada sve u redu. Mama mi je lajkovala poruku i napisala da ćemo se čuti sutra i da odmorim.

Otišla sam ranije nego inače u krevet. Što je bilo logično, ovaj dan je bio i previše iscrpljujuć...

Zaspala sam.

Sledeće oko mene što sam videla bilo je crnilo. Ništa osim toga. Zatim su počele da se pojavljuju i neke crvene oči u toj tami. Nisam znala gde se nalazim. Zatim sam videla nju i njene vukove.