Devojka od zvuka šume

43 deo

Pogledala sam u prozor, zatim u svoje roditelje. Oni su se sledili.

Mama je izgledala posebno prestravljeno. Prekrstila je ruke kao da grli sebe, sve dok se minijaturnim koracima nije udaljila sve do vrata. To je bilo jako dugih par trenutaka...

Tata je samo nemo stajao, sa nekim čudnim izrazom lica, tako da nisam mogla da protumačim sto posto kako se oseća. Ali sam svakako i od njega osećala neku blagu nervozu i dozu straha.

Oni nemaju nikakve veze sa ovim i nisu ni bili u sličnoj situaciji do sad. Potpuno ih razumem, kada je meni bio prvi put, ja sam slično odreagovala kao oni, tako da ih ne mogu osudjivati.

Pogledala sam još jednom u prozor, a zatim sam prišla do majke -"Mama, ne plaši se, sve je u redu. Nema opasnosti veruj mi. Smiri se."

-"Jesi li sigurna Leno? Ne govoriš to samo da bi meni bilo lakše?" - pitala je.

-"Samo me pusti, i veruj." - rekla sam držeći je za ruke.

Pustila sam je i krenula ka prozoru. Kada sam prošla pored tate, uhvatila sam ga za rame i klimnula glavom sa onim "sve je u redu" pogledom u očima.

Zatim sam polako otvorila prozor i molila Boga da će me njih dvoje poslušati. Tačnije da neće praviti buku, glasne zvukove ili nagle pokrete. Ali to ne mogu da mi garantuju, znam... Ne mogu meni, a ne mogu ni sebi. Strah je gadno osećanje, savlada i najjače ljude...

No, to je sad manje važno.

Puštam sovu u sobu, a njih pokušavam da još dodatno smirim pogledom i pokretom ruke.

Prvih par sekundi teče onako kako treba, te se ja okrenem da zatvorim prozor.

Čim sam se uhvatila za bravu čula sam vrisak i pomislila - "o dođavola!" - i napravila sam onu smorenu facu.

Oliverina sova je letela oko glave moje majke, kada je tata to video, primetila sam da je krenuo ka sovu, da spase moju mamu.

Oni me totalno ne slušaju i totalno sve rade na svoju ruku.

-"Tata stani, mama ne mrdaj i tišina!" - rekla sam zapovedničkim tonom.

Hvala Bogu, tata se momentalno zaustavio. Mama je samo zatvorila oči.

Ja sam polako prišla do sove i ispružila ruku. Sova je shvatila šta treba da radi, zatim je polako sletela na moju ruku. Ja sam se tada malo odaljila od mame, za svaki slučaj.

-"Neće vam ništa. Da vas upoznam. Ovo je Oliverina sova čuvarka. Oliverina sovo, ovo su moji roditelji." - rekla sam sarkastično.

-"Izvini srce, ne znam šta mi je bilo." - rekla je mama iskreno.

-"Leno, ovo je novo za nas, tek se navikavamo, izvini. Razmisliću bolje sledeći put. Ili još bolje, pustiću tebe." - tata je rekao.

-"E tako, konačno smo se razumeli. Sad ako ne želite da budete ovde možete da idete. Sova je sigurno došla da mi prenese nešto od Olivere." - rekla sam im.

Oni su se pogledali medjusobno. Zatim su pogledali potvrdno u mene. Već u sledećem trenutku u sobi smo bile samo Oliverina sova i ja.

Sova je malo uzletela udaljila se od mene, zatim je prema prozoru bacila veliku svetleći loptu. Pratila sam pogledom šta je radila i videla da je prozor idalje otvoren.

Naravno, malopre ga nisam ni zatvorila. Kako to nisam primetila sve ovo vreme.

Ja nisam, ali izgleda da jedna dobra gospodja jeste, pa mi je poslala posetu.

Hvala Bogu pa su mama i tata već izašli.

Sova je idalje bacala napade kroz prozor,  kada sam ja shvatila šta se ustvari dešava.