Devojka od zvuka šume

31 deo

Tada sam se ukipila. Nisam imala snage da izgovorom ništa. Gledala sam u jednu tačku. Kao da mi je srce stalo u tom trenutku. Bila sam nemoćna. To je to. Gotovo je. Saznali su za sve, ne znam kako, ali jesu... I sada hoće da im objasnim kako ja to upravljam kamenjem, kako hodam po vodi, kako menjam izgled kad udjem i izadjem iz vode...

-"Leno!?" - iz misli me trgao mamin zapovednički ton.

-"Dušo zašto deluješ odsutno?" - dodao je tata.

-"Ja..." - i ućutala sam.

-"O Leno, znam da je za tebe stresno sve ovo, ali ne možeš svaki dan da se voziš po sat vremena u jednom pravcu" - mama je delovala kao da brine.

Čekaj malo. Da li je to ona rekla "voziš po sat vremena u jednom pravcu"?

Kakve to veze ima sa magijom i svim tim?

-"Leno, ja i tvoja majka smo svesni toga da tebi nije lako da tek tako ostaviš po strani svoje prijatelje iz grada i školu u koju si tamo išla." - tata je objašnjavao.

Da li je to on izgovorio "ostaviš po strani svoje prijatelje iz grada i školu"?

To idalje nema veze sa čarolijama, jezerom, mojim snovima...

-"Dušice, pa i sama znaš da ćeš za koju nedelju krenuti u školu, ali ovde, u selu. I sedi nemoj da stojiš više, šta ti je?" - mama je pričala.

Sela sam izmedju njih dvoje i duboko udahnula.

Oni žele da pričamo o mom prebacivanju u drugu školu? Ne o tome kako su saznali za sve što se dešava samnom, Eli i Oliverom? Stani malo, ako ne žele da pričamo o tome, da li to znači da oni nije znaju ništa o tome?

-"Znamo da ti je teško, ali mi smo jednostavno imali potrebu da porazgovaramo sa tobom o tome. Znaš, da vidimo šta ti misliš o tome, kakve stavove imaš... Zanimamo se za tebe dušo, jer te volimo." - tata je pričao.

-"Da, i nemoj da misliš da želimo da te davimo. Znamo da nismo imali previše vremena za tebe od kad smo se preselili, znaš radno vreme se odužilo... Dosta je drugih obaveza... Sve moramo sami. Ovde ne mogu da pozovem ketering, ili dostavu... Ili da ako nemam vremena jednostavno unajmim čistačicu da nam detaljno očisti sve... Ne mogu ovde da kupim gotova jela i da zovem kurirsku službu svako malo..." - mama je objašnjavala.

Bila sam smirenja svakim trenutkom, shvatajući da zapravo nema opasnosti od onoga čega sam se ja bojala...

-"Sve su to propratne stvari na koje smo bili spremni i pre preseljenja. Samo želimo da znaš da se u našem porodičnom odnosu ništa nije promenilo niti će. Mi smo uvek tu za tebe i podrška smo ti u svemu što radiš." - tata je pričao, a meni su oči počele da se pune suzama. Trudila sam se da se to ne primeti.

-"Slažem se. Ljubavi, ako želiš da budeš astronaut, podržaćemo te. Ako želiš da budeš kuvarica, ili možda sportistkinja, to je nama sve u redu. Ako bi volela da postaneš prosvetni radnik, ili vaspitačica, to je super." - mama je govorila.

-"Da, šta god ti želiš, od vatrogasca, do toga da barataš magičnim moćima" - tata i mama su se nasmejali a ja sam kratko zaćutala. Moj otac nije ni bio svestan toga koliko je zapravo bio u pravu...

-"Volimo te najviše na svetu i sve ćemo uraditi za tebe. Tako da šta god ti treba, i kroz šta da prolaziš kada kreneš u novu školu, sa lošijim uslovima, upola manje dece... Bićemo tu za tebe. Obrati nam se i pomoći ćemo ti, uvek i svemu. Čak i ako hoćeš da budeš čarobna vila" - što kaže tata.

Ja sam mahinalno klimnula glavom - "Volim vas" - tada je i mama pustila suzu.

Grlili smo se neko vreme...

Uveče pred spavanje mi je opet kucala sova na prozor. Ali ovog puta Oliverina.

Uletela je jako brzo, ostavila nešto na mom stolu i izletela kroz još uvek otvoren prozor. Nisam ni stigla da ga zatvorim koliko se sve brzo izdešavalo.

Prišla sam do stola i videla da je ono što je Oliverina sova malopre ostavila bio neki mali papirić.

Na njemu je pisalo "Trening u šumi. Sutra posle doručka. Obavezan dolazak!"