Devojka od zvuka šume

35 deo

Srce mi lupa 500 na sat. Toliko toga mi se vrzma po glavi. Da li da uradim to? Ili da ostavim ovako kako jeste?

Ali već je odlučeno. Već je sve gotovo. Počela sam da plačem. Emocije prosto lete iz mene. Više se ne smeškam. Nema tog osmeha na mom licu. Osećam se jako loše. Iz više razloga...

Osećam se loše, jer ih lažem sve ovo vreme. Osećam se loše jer krijem tako bitnu stvar od njih. Osećam se loše što ne znam da glumim. Osećam užasno jer sam upropastila ovaj divan trenutak.

Oni su došli prezadovoljni. Presrećni. Puni sebe i puni pozitivne energije. Danas u gradu sve što su radili, radili su da bi meni ispunili želju. A ja?

Šta ja radim? Pucam. Pucam pod pritiskom. Plačem. Lijem krokodilske suze. Oni su tu oko mene, zabrinuti. A ja?

Ja ćutim i plačem!!!

Kao najveći gubitnik ma svetu.

Ne znam šta da radim! Zašto? Zašto ovaj moj prokleti mozak ne radi kad treba!? Zašto ničega ne mogu da se setim. Apsolutno mi ne pada ništa dobro na pamet. Ništa dovoljno dobro da prećutim magični svet, a da racionalno objasnim moje trenutno ponašanje...

To je to. Progovaram sad ili nikad. Pa neka bude šta mora biti. Ja ne mogu više. Pućiću od pritiska i osećaja krivice.

-"Mama, tata, izvinite. Ja stvarno nisam htela, ali nisam znala kada ili kako. Ja... Ja..." - jedva izgovaram kroz suze.

Zatim sam čula jedno veliko TRAS!!!

Otvaram oči. Sve mi je mutno. Neko je iznad moje glave. Da li ležim? Gde sam to ja? Zašto mi neko svetlo bije u oči? Čujem neke glasove. Ne umem da prepoznam da li su nepoznati ili ne. Ipak je više ljudi iznad mene. Vidim par silueta nad svojom glavom.

Par trenutaka kasnije vid mi se pročistio. Vidim nekoga sam maskom na licu. Šta? Gde se nalazim? Kidnapovanje? Ne...

To nije moguće. Pa bila sam u svojoj kući do maločas... Valjda?...

Ne. Zašto ova žena izlgeda kao lekar? Zaboga gde se ja nalazim? Zašto bi me kidnapovali lekari?

Ma šta ja to lupetam!?

Stanite! Sad čujem šta pričaju, nisu to više samo izmešani glasovi.

-"Leno? Čuješ li me? Vidiš li me?" - progovara, ako lepo vidim, neka žena iznad mene. Lekarka, valjda.

-"Čujem, vidim. Gde sam to ja? Ko ste vi? Gde su moji roditelji?" - jedva izustim.

-"O hvala Bogu. Dobro si. Sestro! Pozovite njene roditelje. Probudila se! I sve je u redu." - progovara ista ona žena od malopre.

-"Šta? Šta se desilo? Recite mi." - rekla sam moleći je da mi kaže o čemu se ovde radi jer mi ništa nije bilo jasno.

Zatim me nečije ruke uspravljaju. Sada sedim. Razvrćem se oko sebe. Tu su dve sestre i ona žena koja je pričala samnom.

U sledećem trenutku u prostoriju uleću moji mama i tata. Čim su me ugledali pritrčali su da me zagrle.

Meni se idalje malo mutilo.

-"Srećo moja, dobro si! Mnogo smo se uplašili" - govorio je tata najnežnijim tonom na svetu.

-"Šta se desilo? Zašto sam ovde? I gde sam to tačno?" - pitala sam.

-"U seoskoj ambulanti mila. Onesvestila si se. Nakon toga odmah smo te doveli ovde." - mama je objasnila.

-"Kako se sada osećaš Leno?" - pitala me jedna od sestara.

-"Mislim da sam sada dobro. Sada se osećam skroz normalno zapravo." - govorila sam.

-"Drago mi je da to čujem dušo. Sve si nas uplašila. Bila si baš bleda. A i tvoji roditelji su se jako uplašili za tebe. Inače, ja sam doktorka Sanja. Obrati mi se slobodno, ako ne daj Bože nešto nije u redu." - rekla je i prijateljski mi pružila ruku.

Rukovale smo se, a ona mi se nasmešila. Zatim sam se obratila roditeljima - "Možemo li da idmeo kući?"

Mama je počela -"Jesi li sigurna da si sigurno dobro Leno. Ako bilo šta osećaš"

-"Ne! U redu sam. Sto posto. Idmeo kući molim vas. Želim da pričamo." - rekla sam odlučnija nego ikad.

Samo ne znam dokle će me ova moja trenutna rešenost odvesti.