Devojka od zvuka šume

19 deo

Smeškala sam se, ostali su me nemo gledali.

A onda, spas u zadnji čas! Koliko samo dugujem toj ženi!

- "Sigurno ste videli mog psa, pobegao mi je negde jutros, veliki je pa ste ga pomešali sa vukom, godinama živim ovde tako da sa sigurnošću mogu da potvrdim da to nije bio vuk, a još manje divlji i strašan. Zaboravite na ovo stvarno nema potrebe da se plašite deco" - Olivera je pričala sa takvom nežnošću, da kada ne bih znala šta se ustvari desilo, pomislila bih da govori istinu.

Ja sam se nakon toga samo vešto nadovezala - "Da, tako je, ja i Eli možemo da potvrdimo, to jeste vaš pas, zato smo se i zadržale, da ga smirimo. Od silne buke se uplašio. Ali nebrinite Olivera, koliko sam videla, već se uputio ka vašoj kući".

Eli je samo potvrdno klimnula glavnom, kao malopre, ćutala i stajala u mestu pokušavajući da prikrije izraz šoka na svom licu, koji ju je još uvek držao.

Kasnije je, hvala Bogu, sve išlo glatko. Moji prijatelji iz grada su bili tu još par sati kada je došao mini bus da ih vati u grad. Eli i ja smo ih ispratile.

Zagledavši se u Eli, shvatila sam da je bolje, opuštenije i mirnije izgleda nego danas.

Spletom okolnosti ostala je da spava kod mene. Moji roditelji su ranije otišli na spavanje umorni od celog dana, a Eli i ja smo se dogovorile da ja ispunimo obećanje. Polako sam zatvorila vrata sobe, kako se razgovori ne bi čuli van nje, a zatim sam i prozor zatvorila, pod izgovorom da mi je hladno.

Eli je sedela na mom krevetu gledala me u oči ćutke, čekajući da krenem da govorim.

Ja jednostavno nisam znala odakle da počnem i kako sve da joj ispričam da me razume ali i da ne pomisli da sam luda.

- "Leno jel' možeš ti da koristiš magiju?" samouvereno je pitala Eli.

Malo je reći da sam sada ja bila šokirana. 

- "Eli ja.." - nisam znala šta da kažem.

- "Vidi Leno, ne moraš da se praviš, videla sam te već par puta kako koristiš magiju, nisi tako vešta u sakrivanju, ili bar ja jesam..."

Očekivala je potvrdan odgovor, znam da jeste, moglo se osetiti u vazduhu, to kao i tenzija koja je rasla sve više i više - " Eli ja stvarno ne znam odakle da počnem, mislim, šta god da ti kažem, pomislićeš da sam luda"

- "Ako ti kažem da neću pomisliti da si luda šta god da budeš rekla, hoćeš li krenuti od početka i objasniti mi šta se zapravo sa tobom dešava?" - bila je mirna, previše mirna...

Da li joj je Gordana već isprala mozak? Ne, nije, osetila bih nju, uvek je osetim...

Pričala sam i objašnjavala bez prekida više od pola sata, vešto izostavljajući deo da je i ona kao ja, nekako sam to ostavljala za kasnije...

Kada sam zaćutala i otprilike završila priču, Eli je ustala gledajući kroz prozor - "Ona sova iz priče neće sad uleti kroz prozor, plašim se ptica...?"

- "A ne, neće sad, zbog barijere... Vidi znam da ti je ovo sve novo i da mi verovatno ne veruješ, ali ja stvarno ne znam više šta da radim i ispričala bih ti pre ili kasnije..."

Prekinula je moje pričanje tako što je prišla i zagrlila me.

Odjednom sam se osećala spokojno, bez nervoze ili straha koji sam do malopre osećala.

Stegla me je jače i prošaputala mi na uvo - "U redu je, verujem ti, samo mi treba malo vremena da mi se slegne sve... Nemoj više pričati da si sama u ovome, tu sam za tebe uvek kad god mogu nešto da ti pomognem i ništa se tu neće primeniti. Leno ti si jedna divna osoba i drugarica koju ni za šta na svetu ne bih menjala."

Okej, pregaziću upravo sada preko svojih reči. Plačem, na svoj rođendan, ali šta ću emocije su me ponele kao nikada do sada.

Primetila je da plačem, odvojila se od mene i uz smešak rekla - " Pa ja sam mislila da ima drugaricu heroja sela koja može da koristi magiju i začara zlu devojku a ipak vidim neku plačljivicu ispred sebe"

Šaljivo se nasmešila još više pa sam i ja za njom. Volim ovu devojku majke mi, ona je najbolja drugarica svih vremena.

Zaspale smo raspoložene što mi je bilo jako drago. Ujutru smo ustale, ali mojih roditelja nije bilo, ostavili su samo poruku u dnevnom boravku.