Devojka od zvuka šume

57 deo

Nisam znala šta da radim, da li da joj se približim ili da bežim?

I gde je dodjavola Olivera!?

Dok sam ja tako stajala sa svojim mislima Eli je izgleda čvrsto odlučila da se bori.

Ona je stvorila ogromnog vodenog zmaja i uputila se ka Gordani.

Koliko god ja bila sigurna ili ne sigurna u sebe i ovo što radimo, nisam mogla da stojim skršetnih ruku.

Dok sam ja odlučila da se pokrenem nešto se već bilo desilo. Prizor ispred mene ne umalo nije slomio.

Gordana uzdignute glave pogadja Eli svojim munjama, vodeni zmaj momentalno nestaje a Eli pada na zemlju zatvarajući svoje oči.

"Ne! Ovo se ne dešava!" - rekla sam u sebi.
U meni se tada izmešao ogroman bes i tuga. Neću oprostiti sebi ako se Eli nešto dogodi!

Gordana se opet smejala onako zlobno, a ja sam počela da plačem. Trčala sam do Eli što sam brže mogla, nadajući se da nije prekasno.

Čučnula sam i stavila Elinu glavu na svoja kolena. Tada sam na trenutka podigla pogled i ugledala Oliveru kako se bori da zadrži Gordanu što dalje od mene i Eli.

Ja sam plakala i plakala ali mi to ništa nije pomagalo. Eli se nije budila.

-"Ne možeš to da mi radiš! Otvori oči molimte! Nisam spremna da te izgubim! Niko nije!" - plakala sam kao kiša. Zatim sam je jako zagrlila -"Molimte ne ostavljaj me! Ne želim da te izgubim!"

Tada sam potpuno izgubila nadu. Osoba koja mi je uvek vraćala veru je upravo bila ispred mene, bespomoćna i ućutkana.

-"Molimte probudi se i reci mi da će sve biti u redu! Uvek to kažeš i uvek sve bude u redu! Eliiiii!!!!!!!" - vikala sam iz sveg glasa gutajući suze koje su mi se slivale niz obraze. Neke jesu, dok su neke padale ka dole direktno iz mojih očiju. Ovako gorak ukus suza nikada do sada nisam osetila, duša me je bolela.

A onda sam osetila jak stisak i čula reči -"Sve će biti u redu."

Odvojila sam se od Eli i videla njene oči koje su se caklile.

-"Ali kako?" - pitala sam presrećna što se probudila.

-"Leno ti plačeš, ali suze koje svetlucaju. Ponovo si me spasila od sigurne propasti. Hvala ti." - rekla je Eli.

Ja sam je ponovo zagrlila i shvatila o čemu priča. Suze, lekovite suze. Svetlucave suze koje plačemo samo kada smo transvormisane u magični izgled. To ju je spasilo. O hvala nebesima!

Medjutim, sada nije ni vreme ni mesto za zahvaljivanje, realnost je da je Gordana i dalje tu, a da je Olivera na izmaku snage.

Bila sam gotovo sigurna da je gotovo, jer su se sada pojavili i njeni vukovi, a ni ja ni Eli nismo na zavidnom nivou spremne da se idalje borimo. Medjutim, videla sam sve njih, kako se bore i ne odustaju.

Osim Olivere, tu su bili i David i Nadja i Jelena. Nisam mogla da verujem svojim očima.

Zatim sam pritrčala do Olivere -"Kako? Kada?"

-"Malopre dok me nije bilo, otišla sam kroz portal po njih, znala sam da će te se vas dve snaći za to vreme." - izgovorila je Olivera.

Emocija u meni je bilo i previše. Ali sada nisam smela da dozvolim da me one savladaju. Kada sam videla sve njih kako se bore i trude, u mojim venama je ponovo prostrujala odlučnost. Adrenalin je rastao kao lud a ja sam bila i previše ljuta, jer ako je sada ne pobedimo, ona će nastaviti da radi po svojoj volji i osim mene, nastaviće da povredjuje ljude koje volim i koji mi znače.

Bes je kipteo iz mene i uzletela sam. Odjednom je nalet energije obuzeo moje telo. Dok su se njih četvoro trudili da se izbore sa vukovima i da zaštite jedni druge, Eli i ja nismo imale ništa drugo osim da se pozabavimo Gordanom. Eli je stvorila tornado velikih razmera i poslala ga ka Gordani, dok sam ja nakupljala snagu.

Čini mi se da sam svu vodu iz onolikog jezera povukla kod sebe. Kapi vode kojom sam manipulisala mešali su se sa tamnim oblacima koje je Gordana stvorila. Osećala sam veliku energiju. Velikom jačinom sam napala Gordanu koja je sada ležala, i konačno, izgledala je iscrpljeno.

Dok su se Olivera i ostali idalje borili sa vukovima, kojih je stvarno bilo jako mnogo, neko je trebao da završi sa Gordanom. Ja i Eli smo se se pogledale. To je bilo dovoljno da se dogovorimo šta ćemo dalje raditi.

Odlučile smo da ovog puta koristimo vatru.

Napadale smo je svom energijom kojom smo imale. Stojala sam iako sam već osećala veliki umor. Vatrene kugle i strele su se smenjivale i to je urodilo plodom jer sam primetila da se Gordana ne oporavlja tako lako.

Zatim je ustala i krenula ka nama, ali ja i Eli joj nismo dozvolile da nam pridje. Ipak ona nije gadjala nas, već ostale koji su se borili sa vukovima. Oni su pali a Gordana je opet imala onaj zadovoljan pogled.