Komplikovan (H.S. ff)

Poglavlje 17. - Idemo prema protokolu

Jutros sam umalo pala sa kreveta od šoka i dan mi je počeo jako turbulentno. Spavala sam mirno, sasvim spokojno dok su se moji mišići i tijelo odmarali nakon što sam provela tri sata čitajući lekcije koje smo do sada radili i ponavljajući. San mi je dobro došao i željela sam spavati barem tri dana. No kroz san sam čula glas kako doziva moje ime. Nije bio glasniji od šapata pa sam ga isprva ignorisala, ali postepeno je dobijao na intezitetu i uznemiravao me. Počela sam se meškoljiti i odmahivati glavom. Glas je iznenada postao oštar i onda sam shvatila da mi je užasno poznat. Ta boja, taj grubi i visoki ton ... samo jedna osoba je mogla tako zvučati. Trgnula sam se iz sna kao oparena i skoro sam pala na pod. Glas je pripadao mojoj majci.

Dugo mi je trebalo da shvatim gdje se nalazim i da ona nije u sobi. Sanjala sam jedno od jutara kada sam kasnila, a ona bi došla da me budi. Uvijek je počinjala tiho, kao zatišje pred buru, a onda bi počela da viče toliko da bi me prestravila i probudila tako brzo da sam skakala na noge i počinjala da se oblačim u jednom trku. Osjetila sam olakšanje kad sam shvatila da ovo nije jedno od tih jutara, a onda sam pogledala na sat. Sranje!

Stvarno sam kasnila.

Nikada se brže nisam obukla. Na sebe sam navukla crnu majicu kratkih rukava i plave pantalone te sam se počešljala, stavila sam malenu količnu maskare i uzela sam ruksak te sam izašla iz sobe. Harry je i dalje spavao, a kad sam pokušala da ga probudim, rekao mi je da nema namjeru da ide na predavanje i okrenuo se na drugu stranu. Zbog njega sam izgubila dragocjenih dvije minute.

Moja nenaspavanost je nestala čim sam upala u gužvu u prometu. Zakasnit ću, pomislila sam, ali na sreću počeli smo se pomicati. Prvo sporo, pa onda sve brže. Našla sam se ispred fakulteta dvije minute prije početka predavanja.

Dok jurim hodnikom prema sali čujem kako me neko zove, ali ne obraćam pažnju nego hvatam za šteku i nadam se da profesor kasni. Na sreću, ne vidim ga kod katedre što je dobar znak. Krenem da uđem, ali osjećaj tuđe ruke na mojoj me zaustavi.

''Žurim.'', kažem. Pogled mi okrzne mladića smeđe kose koji mi je jako poznat. Izvučem ruku iz njegove i pogledam ga očekujući da se makne. On to ne uradi.

''Ispalo ti je ovo'', kaže. Pružio mi je moju svesku. Skinula sam ruksak s ramena i shvatila da je otkopčan. Pitam se je li mi još stvari ispalo usput.

''Hvala ti'', odvratim. Uputio mi je prijatan osmijeh pa sam mu ga uzvratila, a onda sam nervozno pogledala iza njegovog ramena nadajući se da neću vidjeti profesora.

''Opusti se, profesor će kasniti petnaest minuta. Imali su neku sjednicu. Ja sam Liam Payne, možda me se sjećaš.'' Pružio mi je ruku, a meni je odmah postalo jasno odakle mi je poznat. Oklijevala sam par sekundi, a onda sam nesigurno prihvatila njegovu ruku samo na kratko kako se ne bi osjećao glupo.

''Bella Wayne. Da, sjećam se'', kažem. Zaista se nadam da mi se na licu ne vidi koliko mi je neugodno stojati pored njega nakon one noći. Vidim da ni njemu nije potpuno lagodno to što stoji pored mene i jasno mi je da oboje razmišljamo o istom.

''Bila je to luda noć'', na poslijetku kaže.

''Aha, poprilično luda noć'', procjedim. Sjećanje na tu noć mi budi još dosta drugih sjećanja koja želim da potisnem. Lagala bih kada bih rekla da mi je drago što ga vidim ispred sebe. On. Oni. Pa čak i Harry u meni budi sjećanja na stvari koje želim zaboraviti. Viđati ih ... to sve čini težim. Glupo je držati se podalje, ali teško je misliti o tome. U meni se onda probude osjećaji koji ne bi bili tu da nije bilo one noći. Zato ne želim razgovarati o njoj. Zato je se ne želim sjećati. Jer se onda sjetim svega ostalog s Harryem, a to je luksuz koji mi u ovom trenutku neće donijeti ništa dobro.