Komplikovan (H.S. ff)

Poglavlje 46. - Jesi li se to zaljubila u Harrya?

''Gdje si bila na Dan veterana?''- Bilo je prvo Louisovo pitanje kad sam stigla na predavanje. Nisam sebi mogla da vjerujem koliko sam sretna da ga vidim. Prijalo mi je vratiti se iako su se ispitni rokovi bližili, a meni se nije učilo. Louis nije bio ništa bolji i već je kukao oko toga što će se sada manje partijati, a više učiti.

Pojasnila sam mu zavrzlamu oko toga da me je majka poželjela te da sam vikend provela sa njom. Preskočila sam dio sa Harryem jer ne mislim da bi bilo dobro da iko sazna da smo vikend proveli zajedno kod moje kuće. Čak i meni to djeluje nerealno i ne shvatam kako sam to sebi dozvolila.

Dok Louis škraba po listu i odgovara mi na porukicu ja usmjerim pažnju na profesora koji neumorno priča o današnjoj temi te uporedo pokušava da zakopča svoj mantil. Ne ide to mu baš od ruke jer ga jedva može opasati. Nije mi jedan od dragih profesora, ali predaje fotožurnalizam koji me je oduvijek zanimao. Isto stanje je i sa profesorom Leonom koji predaje kreativno pisanje. 

Prije nego što pročitam poruku od Louisa moj pogled se zaustavi u jednoj tačci, a misli mi odu van učionice i fakulteta. Do Harrya i mene. Trebalo mi je dugo da shvatim, to jeste sebi da priznam, ali doista mi je na neki način stalo do Harrya i to ne kao do prijatelja. Nisam ravnodušna prema njemu. Ne mogu reći da sam sretna zbog toga, ali ne mogu reći ni da sam tužna. Nekako sam predosjećala da će se to dogoditi. Od trenutka kada sam ga po prvi put vidjela znala sam da neću ostati ravnodušna prema njemu. Sretna sam samo da sam uspjela to ovoliko dugo gurati od sebe.

Louisova porukica me rastuži jer shvatim da imam privilegiju da vidim svoju majku svaki vikend ako to želim, ali ja to ne koristim dok neki, kao on, svoju porodicu mogu vidjeti samo nakon ispita i to ako ih polože u roku jer moraju putovati u druge države ili na drugi kontinent.

Napišem mu par riječi podrške i posvetim se predavanju kako bih zapamtila bilo šta što će mi koristiti u učenju. Želim položiti ispite i na praznike otići dobrog raspoloženja, a to se neće desiti ako budem pričala na predavanju. Jeste da ona nisu nešto važna i da je važnija praksa, ali uslov da dođeš do prakse je da pratiš predavanje, položiš ispite i pronađeš posao. Pa bar i onaj privremen.

Kad se predavanja završe odlučim da sačekam Louisa koji je ostao na konsultacijama za seminarski rad. Sretna sam da sam ga ja završila i samo čekam dan svoje prezentacije, ali on nije ni počeo pa sad pokušava da od profesora izvuče literaturu. Jako su strogii stvari koje su se u srednjoj tolerisale sada su čak i kažnjive. Kao preuzimanje rečenica iz nekog dijela bez da se navede autor. Trebalo mi je bar mjesec dana i dva seminarska da shvatim kako se sve radi ispravno i kako bih prestala da griješim, ali drago mi je da sam to sve shvatila jer će mi biti potrebno u nastavku studiranja.

''Evo me'', viknuo je Louis, a glas mu je odzvonio praznim hodnikom jer su u međuvremenu svi otišli vani ili na predavanja. 

''Bella, imam osjećaj da nešto nije uredu. Tokom predavanja si bila jako odsutna.'' Znala sam da se primjeti. Mogla sam to i očekivati jer se nisam trudila da sakrijem svoj odlutali pogled i gubljenje pažnje.

''Povela sam Harrya sa sobom kući'', izrekla sam prije nego što sam razmislila je li to pametno.

''Ne mogu te ne pitati zašto si to uradila?''

Slegnula sam ramenima jer ni sama nisam znala. Nisam mogla da odredim je li to zaista zato što sam htjela mamu isprovocirati ili zato što sam htjela provesti više vremena sa Harryem. Slagala sam mu da je to bila ponuda moje mame jer nisam mogla da objašnjavam svoje osjećaje.

''Znaš već da su Harry i Rose...'', prije nego što je dovršio prekinula sam ga i rekla da znam. Znam da su prijatelji sa povlasticama, znam da Harry ide k njoj i možda su čak i sada u istom krevetu, ali ne znam kako da samoj sebi pomognem kada mi je tako blizu.