Komplikovan (H.S. ff)

Poglavlje 31. - Nedostajao si mi, Harry

Toliko išćekivano jutro je došlo tako sporo da sam imala osjećaj da sam spavala godinama, a ne par sati. Ne sjećam se kad sam zaspala. Samo znam da sam se probudila s osjećajem nelagode. Odahnula sam kad sam shvatila da Harry nije u blizini jer nisam željela da on bude prvo što ću vidjeti u jutro. Hladan zrak me natjerao da se sakrijem pod pokrivač, a prazan prozorski okvir me je podsjetio na ono što se desilo sinoć i niz leđa su mi prošli trnci. Nadam se da će se on pobrinuti za to jer ja još uvijek nisam u stanju da normalno funkcionišem niti da se brinem oko toga.

Prije nego što ustanem iz stanice me telefonskim pozivom obavjeste da bih danas trebala doći na prepoznavanje počinilaca (nadali su se da možda poznajem nekoga od njih). Ta činjenica me obeshrabrila i zabrinula toliko da sam dva puta ustajala sa sofe i ponovo se vraćala u postelju. Trebalo mi je znatno više vremena da odem do fakulteta i da se koncentrišem na predavanja. Da budem iskrena, večinu stvari na prvom nisam ni čula. Misli su mi plovile, a pitanja se rojila u glavi. Bila sam ispunjena strahom. Uvijek. Svake sekunde. Bez obzira što znam da su iza rešetaka ta pomisao mi nikako nije olakšavala.

''Bells!'' Piskutavi glas me toliko iznenadio da sam skoro bacila čašu sa kapučinom. Veza mojih misli se prekida i vračam se u stvarnost s olakšanjem jer mislim da bih poludjela da sam nastavila razmišljati o njima.

''Jesi dobro? Šta se desilo?'', upita Lisa pritrčavajući mi. Prema izrazu lica mogu jasno da zaključim da je sve saznala. Kako i ne bi kada živi dva sprata ispod nas. Mora da je i ona čula buku. Da li je vidjela policiju? Da li su joj rekli da sam skoro skrenula sa uma? Ne. Ne bi to smjeli odavati.To su povjerljive informacije.

''Ne nisam, a i sigurno već znaš šta se desilo s toga nema potrebe da me bilo šta pitaš'', odgovorim hladno i odrješito kao da je ona za nešto kriva. Hladna tečnost mi se cijedi niz grlo kad otpijem gutljaj kako bih usta držala zauzetim jer se nisam željela svađati s njom. Ne s njom koja ni za šta od toga nije kriva.

''Dobro, ne moraš da budeš tako kisela'', odvrati vidno uvijeđena. Okrenem joj leđa i bacim u kantu plastičnu čašu sa ostatkom napitka koji svakako nisam mogla popiti.

''Trenutno nisam raspoložena za društvo, a i ne želim da se posvađamo. Kad malo sredim misli možemo razgovarati'', kažem i okrenem joj leđa, ponovo, te odem prije nego što bilo šta kaže. Posljednje predavanje je na trećem spratu. Radujem mu se samo zbog toga što ću narednih dva sata moći da ne razmišljam o problemima.

Ulazim u učionicu CF 120 i sjedam u treći red na sami kraj. S nadom da niko neće sjesti do mene izvadim plavu svesku i kad profesor uđe obećam samoj sebi da ću se koncentrisati na njegove riječi. U tome uspjevam nekih deset minuta na početku i deset minuta na kraju. Između toga sam sjedila očiju prikovanih za jednu tačku dok mi se jučerašnji događaj vrtio po glavi. Tek sada sam shvatila koliko sam sreće imala. Koliko je moglo postati loše da policija nije došla na vrijeme. Sudeći po njihovom amaterizmu rekla bih da to nije nešto što uobičajno rade jer čak nisu ni znali da je policija blizu. To znači da to nisu pripremali.

Samo jedno ne mogu da shvatim.

Ako je Harry bio kod kuće, kako to da je došao baš malo nakon provale? Zašto nije krenuo ranije? Zašto je došao poslije ponoći? Kako to da nije vidio nikog od njih jer je zasigurno morao proći ispred zgrade, a policija ih je mogla uhapsiti baš tad dok su bježali?

Pitanja su se nastavila nizati jedno za drugim dok nisam stavila ruke na lice i glasno uzdahnula. Ne mogu da otjeram pomisao da Harry ima nekakve veze sa tim. Ne želim da ga optužim da je kriv, ali ne mogu da ne preispitam sve, a kad to uradim onda optužba dobija smisao. Samo ne razumijem zašto bi on to uradio ili im rekao da urade. On ima ključ i mogao je lahko da uđe bez da napravi svu tu buku. Nema smisla, ali nešto tu ne štima. Stvarno moram shvatiti zašto sve loše vežem za njega.