Bežim od života, pratite me

27. Dosta smo se jurili

Preživela sam većinu časova i sad sedim na zadnjem, pokušavajući da izignorišem Reljino konstantno posmatranje.

Ne znam šta mu je, ni da li je normalan, ali znam da ne mogu više. Jel on to hoće još malo da hrani ego na fore sa privlačenjem? Jel hoće da me isprovocira? Ili je pak samo lud?

Ne znam Boga mi. Hahaha!

Da, da prolupala sam potpuno, ali i to neko mora zar ne?

I tako... Relja bulji u mene i stvara mi tenziju, nastavnica bezvoljno "predaje" čitajući pasuse sa smartboard-a, a ja jadna primorana da prisustvujem ovom ludilu, sedim i trpim.

Nastavnica: Tamara imaš li nešto da dodaš? - pita nadrndano, donekle srećna što me je uhvatila nespremnu.

Ja: Sigurna sam da imam, ali nisam akustički razumela vaše pitanje. - odgovorila sam vraćajući je na mesto.

Nastavnica: Nije bilo pitanja, mislila sam da možda želiš da nam ispričaš o čemu razmišljaš. - rekla je nešto opuštenije, ustajući sa stolice i šetajući se laganim koracima po kabinetu.

Ja: Rado, ali kakve veze ima Vaše predavanje sa mojim razmišljanjem? - isto tako sam i ja ustala.

Nastavnica: Pa ovo je pedagoška ustanova, a ja sam tvoj nastavnik, tkd slobodno možeš da mi izneseš svoji problem. Možda onda počneš da pratiš moj čas.

Ja: Pa dobroćudna nastavnice, pošto je moje razmišljanje vezano za određenu osobu iz ove prostorije, sigurna sam da bi joj bilo neugodno, kada bih pričala otvoreno o njoj. Ali hvala Vam svakako. Potrudiću se da Vas pratim. - rekla sam i sela, neosećajući Reljin pogled na sebi. Htela sam da vidim njeguvu reakciju, ali bih time pokazala svima na koga mislim. To bi bilo kobno.

Da bre, u koga li gleda ako ne u tebe? Hahhah.

Nastavnica: U redu. Khm...Gde sam stala? - promumlala je i nastavila da predaje.

_________________________________________________________________

Činilo se kao večnost. Završila sam sa časovima i žurim kući, jer ne bih baš da debatujem sa Reljom o mojoj izjavi na času. I šta mi je uopšte bilo da to kažem?

Izašla sam na zadnji izlaz, osvrtajući se sa nadom da ga neću spaziti. I nisam. Nije tu. Tako je bre! Sad samo trebam da sačekam da ode iz školskog i to je to. Sela sam na stepenice i stavila slušalice. Za nekih 10-ak minuta krećem.

Odejednom, niodkuda izleće čistačica iz škole. Nešto mi priča, tako da vadim slušalice.

Ja: Izvinite, nisam Vas čula. Šta Ste rekli?

Čistačica: Rekoh, nemoj da sediš na betonu, razbolećeš jajnike i nećeš moći da imaš decu. - rekla je onako u poverenju i dobronamerno, te otišla.

Ja: U pravu Ste, hvala.- viknula sam za njom i ustala.

Pff koliko sam puta čula tu rečenicu...

Opet osetim nečije prisustvo. Počne ludilo i odmah znam ko je iza mene. Jednom šakom mi skuplja kosu sa vrata. Stvarno sam pokušala da prekrijem trnce i svoju naježenu kožu, ali nije mi dao da se okrenem. Prešao je jagodicama od vrata preko prvog pršnjena koji je delon pokrivala majca. Time je u meni izazvao previše burnu reakciju. Ubiće me ovako!

Relja: Tamara, zašto ne misliš na našu decu? - nadovezao se šaljivo na opomenu fine žene, malopre.

Brzo sam se cimnula i okrenula ka njemu.

Ja: Nije ti dosta? - pitala sam polu ljutito.

Relja: Tebe? Nikad. - sam je sebi odgovorio, uz bezobrazni osmeh.