Budim se. Jel sam uspela? Nesmem da otvorim oči. Ko zna šta ću da vidim. Možda vidim svog pradedu. Ili Boga, ili đavola. VanzemUljce možda?
Da da humor ti se vratio pre pameti.
Otvorila sam oči ali sam opet videla samo crno. Mrak. Htela sam da ustanem, no glava me je tako zabolela ajj pa majko mila. Skupila sam muda moja ženska i iz cuga se digla. Ustadoh ja i na noge, pa se zaputila ko zna gde. Opet sam u potpunom mraku. Brate mili. Išla sam po sobi i opipavala stvari ne bih li našla vrata. Odjednom se začuje buka i svetlost uđe u sobu. Okrenula sam se ka izvoru zvuka. Vrata su se otvorila.
Kriminalčić? On me je spasio. Zahvalna sam mu, ali sada sam ispala slabić pred njim i to nije dobro.
On: Budna ?
Ja: Mhm. -prišao mi je na bukvalno dva metra (corona time lol) i tu je stao. Plašio se moje reakcije posle onog juče. Ma mo'š misliti. Ja sam njemu prišla i zagrlila ga.
Prvo se zbunio, a onda mi uzvratio još jači zagrljaj.
Ja: Hvala ti.- tiho sam prošaputala
On: I drugi put.
Ja: A-a neće biti drugog puta.
On: Nadajmo se.
Ja: Šta se desilo nakon što smo otišli?
On: Dobio je batine i novac. Sredio sam sve.
Ja: Interesantno, opet popravljaš moja sranja.- rekla sam podsmehivajući mu se.
On: Odužićeš se ti za to, ne brinem se ja.
Ja: Zavisi.
On: Hoćeš, hoćeš.
Ja: Mhm.
Ja: Koliko je sati? Koji je dan uopšte?
On: Opušteno. Cetvtak je i to... - pogledao je svoj ručni sat -... 23pm.
Ja: Okić, idem ja onda.
On: A ne, ne. Ostaješ ovde i sutra te vozim u školu.
Ja: Šta si ti sad, siročište? Pa tek sam se doselila, zar da odmah iskidam sve živce mojima?
On: Što se toga tiče.. Pisao sam im već sa tvog telefona, tkd je rešeno - ostaješ.
Ja: Gde ću ja onda da spavam?
On: Spavaš kod mene. - izgovorio je mrtav ozbiljan
Ja: Molim?
On: U mom stanu. - nasmejao se.
Ja: Ha ha. Spavam u dnevnom, kome nemaš pristup dok ne ustanem.
On: Da da odomaći se slobodno.- rekao je sa osmehom na licu.
Ja: Šta se smeješ? Jel se ti drogiraš? Znala sam da se drogiraš. Daj meni malo, nemoj da si stoka. - on je počeo da umire od smeha.
On: Nesmem, mnogo si mala.
Ja: Ja. Imam. Dovoljno. Godina. Za. Sve. To kad ti bude bilo jasno, možda razmislim o saradnji.
Okrenula sam se i krenula ka izlazu iz kuće.
On: Ajmo gospođo opasna u krevet.
Vratila sam se korak nazad, neokrećući se.
Ja: Gospođica!
On: Mala ne budi tužna, promeniću to uskoro.
Ja: Može brate, i da mi promeniš Dejanovo prezime. To još odavno želim.
On: Naravno bre.
Ja: Imaš vezu!? Top! Imaš ideju koje prezime bi mi stajalo?
On: Pa moje, naravno.
Počela sam da krepam od smeha. On mene da oženi? Bože sačuvaj.
Devojčice ti još uvek ne znaš ni kako se zove.
Ja: Kako se zoveš?
On: Zašto? - upitao je sa osmehom na licu.
Ja: Da znam koga da ubijem ako me zajebeš. - rekoh mrtva hladna.
On: Uf dobro Rambo. Relja mi je ime.
Ja: Relja...-rekla sam apelujući na prezime.
On: Relja je dosta.
Ja: Znači tako?
On: Tako.
Ja: A kako onda da znam da li hoću tvoje prezime?- samo je prevrnuo očima.
On: Ajde lepo moje ti u krevet.
Ja: Idem lepo moje, idem.
Odmakla sam se od njega i krenula ka dnevnoj sobi. Drago mi je što nije ispao seronja, jer mrzim da spavam sa nekim. Skinula sam helanke i ostala u crnoj over size majci. Legla sam na ugaonu garnituru, nabila jastučić pod glavu i gledala u plafon. Šta ako me rokne na spavanju? Zašto sam u njegovoj gajbi uopšte? Kako da se kačim sa kriminalcima, ako nisam mogla da se odbranim od običnog vozača busa od 70 godina? Zašto mi se pomogao? Odkud je znao? Možda samo hoće da kupi moje poverenje da bi me zajebano na prvom ćošku. Kome da verujem? Nikom. Šta ću sutra? Možda me on ometa u mojim planovima?
On: O čemu razmisljaš?
Cimnula sam se na sekund i okrenula ka zvuku. Relja (on/kriminalčić) je stajao naslonjen na kuhinju, samo sa donjim delom trenerke na sebi i čašom vode u ruci.
Ja: Odkud ti? - šapnula sam idalje u šoku.
Pa on živi ovde, kakvo je to pitanje!?
On: Pričaj mala.
Ja: Razmišljam o tome koliko je pametno bilo da ostanem kod tebe.
On: Svakako se ti nisi pitala.
Ja: Mhm. Znači misliš da ne bi mogla da odem da sam ht... - ućutala sam kad sam shvatila da mu bukvalno priznajem da sam htela da ostanem.
On je nastavio da me gleda, očekivajući da nastavim.
Ja: Kad već imaš stila i para, što se ne obuče?
On: Spavam tako.- rekao je nevino
Ja: Ma znam ja vas, svi ste vi nešto naivni i nevini, a zapravo samo hoćete da nas zbunite.
On: Priznaješ li ti to upravo, kako te slika mene bez majce zbunjuje? - pita on mene mrtav ozbiljan - I porediš li ti to mene sa drugim muškarcima?
Ja: Previše pitanja za moje visočanstvo, molim te napusti prostoriju.
On: Naravno, ali da li bi Vaše visočanstvo pošlo sa mnnom u moju sobu, jer nakon ovog prizora nema šanse da zaspim sam.
Spustila sam pogled na sebe i shvatila da sam samo u širokoj majci i vešu pred njim.
Ja: A kako će ti olakšati činjenica da spavam pored tebe?-rekla sam kroz polu smeh.
On: Dolaziš?
Ja: Ne.
On: Baš si bezobrazna.
Okrenuo se i otišao. Ove ispade Apollona u njemu moramo da sredimo.
Ležala sam tako još sigurno 10 minuta, ali nisam mogla da zaspim. Oh nevoljo!
Ustala sam i ušunjala se u njegovu sobu. Ležao je na sred kreveta raspet kao šlogirani karanfil. Došla sam na stranu kreveta na kojoj je bilo više mesta i polako počela da ga guram da bih napravila mesta za sebe. Kao stenu da pomeram. Popela sam se kolenima na krevet i sa obe ruke ga gurala. Pomerila sam ga za centimetar.
On se odjednom probudio i zbunjeno i usnulo me pogledao.
Ja: Pomeri se da legnem. - prošaputala sam.
On: Znao sam. - zadovoljno i pobednički se nasmešio, te sklonio u stranu.
Izignorisala sam ga i okrenula mu leđa. On mi je prišao i prebacio ruku preko mog struka.
Ja: Relja!
On: Ćuti i uživaj, budalo jedna.
Nije to rekao prekoravajuće, više kao savet. Zatvorila sam oči i istog časa pala u san.
Eve ga posle sto godina, famozni 13 deo.
YOU ARE READING
Bežim od života, pratite me
Teen FictionTamara, devojka koja se već dosta mlada sprema za kriminal i promatra sve na tenane. Uz to pronalazi sposobnog lika i sa njim deli planove. Njih dvoje se penju zajedno tim stepenicama podzemnog sveta, kao tim ili par saznaćete zavirujući u ove redov...
