Bežim od života, pratite me

7.Šaputanje, ok.

Na drugom času nisam pravila neka baš velika sranja. Tako da to nije bilo tako zanimljivo. Sad imamo veliki odmor i mene sad stiže ono staro sranje. Opat nemam sa kim da budem na njemu. Otišla sam kao i inače u wc. Našla sam sebi super mesto, u wc da. Stavila jaknu na pod i pre nego što sam se prepustila muzici i tuzi proverila sam sve kabine. Pogodite šta? U jednoj od kabina je bila neka likuša iz mog odeljenja, sklupčana na podu i uplakana. Ufff sad opet treba da izigravam svoju babu, psihologa super. Namestila sam jaknu tako da ne izgleda kao da sam sedela na njoj, spustila ranac i prišla joj.

Ja: Heej? Koja te je to budala rasplakala? - ona je šmrcnula i podigla glavu iz dlanova. Dete je bilo pretučemo bukvalno.

Ja: Roditelji?

Klimnula je glavom negativno. Čučnula sam pored nje. Gledala je u pod.

Ja: Onda je neka budala od dečka, to je jel da? - ona me je pogledala očima punim tuge.

Ja: Pa naravno. Muškarci su govna, to je oduvek bila moja teorija. Neki playboy iz škole?

Ona: Krstić.

Ja: O pa sa tim malim i tako i tako imam nedovešena posla.

Ona: Nije me lično on tukao.

Ja: Njegove "devojke"?

Ona: Mhm.

Ja: Slušaj, mogu da ti ponudim prijateljstvo i zaštitu od njih. Vratiću im to je sigurno, ono drugo je na tebi...

Ona: Hoću da se družim sa tobom. - osmeh mi se proširio licem.

Ja: Top, a sad moramo da se sredimo. Jebaćemo im mater, ali kako valja, važi? Nikakvi ispadi osećanja, ništa svađanje sa njima, ok? - ona je klimnula glavom, a ja sam joj pružila ruku da ustane.

Umila se, ja sam joj dala moju maskaru i labelo. U roku od 2 min je izgledala kao nova.

Ja: Ajde još smešak i prava si riba. - ona se glasno zakikotala.

Okrenula sam se oko sebe i u sekundi shvatila da mi nema ranca. Sranje! To su oni kriminalčići sa časa verovatno. Nisam sto posto sigurna, ali idem od toga. Objasnila sam maloj sve i krenula napolje sa jaknom i ogromnim besom. Jaknu su ostavili kao znak da im ne treba ranac, nego ja. Izgleda da će ovo ići brže nego što sam očekivala. Sišla sam niz stepenice i otišla napolje. Prvo što mi je palo na pamet je bio zidić. Tamo sigurno nema kamera, zato je Vujko (čuvar) pustio Krstića tamo sa telefonom. Prišla sam nekim likovima koji su stajali naslonjeni na ogradi.

Ja: Dečko, jel možeš da mi kažeš gde je "zidić"?

On: Opa mala hoće među loše momke. Što da nisi spavala sa nekim od njih, pa ti nije platio punu cenu? Hahahahhha. - coknula sam jezikom i otkrila deo između vrata i ramena. Tu je stajala tetovaža mutne grupice sa kojom sam se ranije "družila".

On: Dođi ovamo.

Ponosno sam se nasmejala i krenula za njim. Pokazao mi je i odmah otišao. Tamo su bile dugačke stepenice koje su sa obe strane bile ograđene zidom. Jedna strana je bila naslonjena na školsku zgradu, a druga je stvarno bila zazidana. Po stepenicama su svi pušili. Kurve, narkomančići, kriminalčići svi na okupu. Kako bajno. Svi su dolazili odozdo i peli se stepenicama na gore. Po mojoj logici: ono troje su na samom vrhu. Neću da se pentram ja njima na noge. To njih u startu uzdiže. Meni je to "ispod časti". Popela sam se na vrh sazizdanog zidića i time privukla pažnju svih prisutnih. Hodala sam po zidu sve dok nisam stigla do trojice i odmah, bez oklevanja skočila pred njih. Dvojica su me zapanjeno gledala, a lik koji je po svemu sudeći, "vođa" je ustao i poslao ih po nešto. Stao je direktno ispred mene. Gledala sam ga sa svom hladnoćom koju sam imala u sebi bukvalno. Gledao me je još par sekundi, izgledalo je kao da mi dušu čita. Pored njega se osetiš kao miš. Onda se iz čista mira nasmejao. "Ščapila" sam ga za majcu i povukla skroz uz sebe. Jebote ja sam se stresla od ovoga. 

Ja: Krelac, ne zajebavaj se samnom. Ako ti je ovakvo muvanje zanimljivo, radi to sa nekim drugim devojčicama, imaš ih dovoljno oko sebe. Razumem ja da si gladan i sirot, ali u mom rancu nećeš naći ništa za jelo. Stvarno mi te žao.

Užasno me nervira ta faca sa koje ne mogu da pročitam ništa, ne mogu da ga iznenadim. Inače po svemu sudeći ima mnogo više para od mene, ali ne mora on to da zna.

Gledao me je svojim zelenim očima i kao da mi je brisao pamet pogledom. Iza njega su se pojavila ona dva debila sa mojim rancem i kovertom.

Ja: Šta je u koverti?

On: Nije za tebe. - O Bože njegov glaaas!

Rukom je krenuo ka mom struku, ali sam se ja izvukla. Odmakla sam se od njega, tako da ga više nisam držala za majcu. Odjednom me je privukao za struk sa obe ruke tako da su nas delile samo moje ruke koje sam refleksno stavila na njegova prsa. Ljudi, ja mislim da je on odrastao u teretani. Razvukao je sitan kez na licu i nagnuo glavu mom uhu. Šaputanje, ok.

On: Ich bin nicht arm und wie du sicher schon gemerkt hast: brauche ich dich und nicht deinen Rucksack. (Nisam siromašan i kako si sigurno već primetila: meni trebaš ti a ne tvoj ranac.)

Ja: Kriege ich ihn dann wieder zurück? (Hoću li ga onda dobiti nazad?)

Šok je previše blaga reč, ali sam morala da odglumim sigurnost. Njegove ruke na mom struku i dah na vratu, pa znači Bože. Umrla sam triput dok je on istrtljao svoje dve rečenice. Naježila sam se skroz na skroz. On se nasmejao, okrenuo se i otišao. Njegovi su ostavili ranac na stepenicama i tek kad sam se okrenula oko sebe shvatila sam da nikog nema oko mene i da je zvonilo. Šta je ovo bilo?

Čiji li je? Odakle Nemački?