Bežim od života, pratite me

61. Ada/razoračenje

Preko interfona:
Tamara: Da?

Ja: E, ja sam.

Tamara: I? Šta hoćeš?

Ja: Da te odvedem na Adu i provedem ceo dan sa tobom.

Tamara: Mhm, zato što je to tako retko. (da provode po ceo dan zajedno)

Ja: Srećo?

Tamara: Ah, molim Relja..

Ja: Silaziš?

Tamara: Ne znam, ako si smirio hormone...

Ja: Jesam, hajde.

Kroz dvadeset sekundi se stvorila ispred mene i zaobišla me mumlajaći: "Zaboravio si sendviče". Otključala je auto, uzela ranac, zaključala i pružila mi ključeve.

Tamara: Nemoj. - taman kad sam hteo da ubacim neku šalu na račun njenog bossovanja.

Samo sam se nasmejao i namignuo joj i to je bilo dovoljno da joj namamim osmeh i izvučem je iz svog nadrndanog mood-a.
Zaobišla me je i krenula sigurnim korakom ispred mene.

Tamara: Moramo samo jednom da presednemo. Odavde uzimamo bilo koji i onda kod McDonald's - a presedamo.

Ja: Poneo sam laptop, možemo da ponavljamo usput.

Tamara: Mnogo smo se opustili, mi smo u gimnaziji, ne možemo da naučimo sve za dva sata i to u busu. Hvata me panika, nesigurna sam. Ovoliko nespremna još nikad nisam izašla na pismeni.

Ja: Ajde, ajde štreberu. Za matematiku je bitno da si jednom shvatila, a biologija.. E pa ne znam jbg. Ali biće sve ok bre. - prebacio sam ruku na dno njenih leđa i nastavio pored nje.

Tamara: Vrlo utešno. - frknula je ironično i prevrnula očima.

Ja: Ne možeš sa takvim (ne)raspoloženjem da ideš na Adu, ubijaš mi vajb.

Tamara: Ma nemoj, ti ćeš da mi kažeš! Ada mi je bila druga kuća, mesto koje ubija tugu i monotoniju. - objašnjavala je ponosno.

Ušli smo u prvi autobus koji je naišao i seli na sedišta okrenuta jedno drugom.
Nervozno je "cupkala" nogom i gledala napolje.

Ja: Hoćeš laptop, ili da te ispitam..? - klimnula je glavom i dala mi ranac u ruke - Krećemo od biologije, hm!? - ponovo je samo potvrdno odmahnula glavom.

Jel stvarno samo toliko nervozna ili je ljuta na mene?

Ja: Znači, DNK: konstrukcija i funkcija. - počela je da obrazlaže suve definicije i daje im smisao.
U jednom trenutku su njene reči odbile da dopiru do mene i jedino na šta sam se koncentrisao bilo je njeno lice i trnci koji su prolazili kroz mene kad se je njeno koleno slučajno naslonilo na moje. "Lomila" je prste i pričala dvesta na sat, sve dok se na njenom licu nije pojavila ljutnja.

Tamara: Uopšte me ne slušaš! Uff velika si mi pomoć, ubilo se. - nervirala se i ironisala, ali se smirila kad sam se nagnuo prema njoj i šapnuo joj:

Ja: Jbg, prelepa si, ne mogu da se fokusiram.

Tamara: A ti onda zatvori oči i nemoj da gledaš, nego me slušaj. Pomozi mi aman! - odgurnula me je blago i odgovorila polu-glasno.

Ja: Dobro, dobro, slušam te 'ajde. - prelećem pogledom po dokumentu na laptop-u i proveravam šta priča.

...

Tamara: ... i to su sve vrste konstrukcija. Jel da? - digla je obrve bojažljivo i uputila mi srneći pogled.

Ja: Sve si znala. Sve. Od prvog pasusa do zadnjeg.