Bežim od života, pratite me

26. Zašto si plakala?

Relja: Što si ustala? - negodovao je hrapavim glasom.

Ja: Diži se, moramo u školu. Spremila sam nam kao mali doručak, ali kapiram da se ohladio, jer nisam mogla da te probudim.

Relja: Vidim baš si se trudila. - rekao je provokativmo smejući se.

Ja: Jesam, nego sam bila odustala.

Relja: Mhm. - okrenuo se ka meni i skupio obrve.

Relja: Zašto si plakala?

Ja: Ma nisam bre imam alergiju na neka sranja.

Relja: Tamara... - prekinula sam ga.

Ja: Mnogo sranja ima ovde, znaš? - rekla sam i sakrila pogled od njegovog intenzivnog. Znam da je taj gest poljuljao moju laž, ali nisam mogla da ga gledam u oči.

Relja: Ne ponašaj se kao dete, reci mi šta je bilo.

Uvukao me je u čvrst zagrljaj, dok su meni nove suze navirale.

Kako da mu objasnim da u svakoj muškoj osobi vidim oca i dedu i da u svakom dubljem razgovoru tražim njihove osobine. Da se plašim bilo kakvog odnosa među nama. Kako to da mu objasnim? Sve žene u mojoj familiji su bile maltretirane od strane svojih muževa i očeva. Obećala sam majci da to neću dopustiti, da ću preseći taj lanac, da više ni jedna žena naše krvi neće biti pod muškom čizmom. Da mi je to stalno u glavi i da mu stalno preispitujem izjave tragajući za nečim čime bih naslutila da je i on jedan od njih. A kakav je to odnos, ako u njemu nema poverenja, ako ti neko stalno traži greške? Nikakav! To je mučenje. Ne želim da ga cimam oko toga. On, a ni bilo ko drugi neće biti osuđen da na meni trpi posledice mog oca i dede.

Relja: Srećo?

Ja: Hm?

Relja: Bolje si?

Ja: Da, da. Hvala ti, 'ajde idemo.

Relja: Ispričaćeš mi ovo jednom.

Ja: Mhm.

Ne daj Bože!

Ustali smo, presvukli se, ja u kupatilu, on u sobi i seli za sto. Nije skidao nežni i sažaljevajući pogled sa mene.

Ja: Prestani da me gledaš tako jbt! Nije mi ništa. Setila sam se detinjstva i to je to. Ti si kriv za ovo bre. Razmazio si me. - rekla sam vedro, trudeći se da promenim temu.

Aham, da. Slažem se sa tobom, raspekmezila si se sa njim.

Relja: Ispričaćeš mi jednom. - odustao je nastavljajući sa jelom.

Ja: Mhm.

Relja: Jel bilo problema jutros?

Ja: Napolju? Ne, otišla sam direktno do prodavnice i nazad.

Samo je klimnuo glavom.

Završili smo sa jelom i stavili sudove u mašinu.

Relja: Idemo! - viknuo je uzimajući ključeve.

Izašli smo napolje, popeli se na njegov prelep motor i krenuli u školu. U poslednje vreme nisam odvajala misli na teme koje inače volim, kao recimo motore...

Zar to nije loše? Pokušava li on da te odvuče od lepih stvari u životu i zaključa te, kao Dejan tvoju mamu?

Nije da nije moguće, realno.

Ne, samo se pojavilo malo problemčića, koji su nam zaokupirali misli. Zar ne?

Relja pov.

Nervira me što je ustala sa mene dok sam upijao njenu (retku) blizinu i toplotu. Što je plakala i mučila sebe prošlošću, a ja nisam umeo da joj pomognem. Kako, kad se ni sam sa svojom nisam izborio? Što mi nije rekla zašto i što je toliko zatvorena kad se radi o toj temi. Što me nije zagrlila onako kao inače i što je ovo prvi put da se vozi samnom, bez da polemiše oko toga gde će da se drži.