Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Pre tri meseca...

Tri meseca ranije

Dvadeseti mart bio je dan D za Aleksandru i mene.

Sećate se moje draage rođake Aleksandre Bašić...

Ne?

Plavušice, krupnih kestenjastih očiju, uvek obučena po poslednjoj modi, koja se do pre par godina bavila manekenstvom...

Ne?

A Krvožedne Kučke?

Naravno da je sećate, što Vam odmah nisam tako rekla?

Baš luckasto od mene, kako mi to ranije nije palo na pamet jer tako smo je i mi zvale. Kada kažem MI mislim na Teu, Miu, Irenu i mene. Aleksandra Bašić je inače bila moja pet meseci mlađa sestra od strica. Mala manipulativna kučkica, zarobljena u telu zgodne slatkorečive devojčice za koju ponekada pomislim da se rodila samo meni život da zagorčava, miljenica cele porodice za koju svi su verovali da će sa dvadeset pet godina već upravljati „Pasažom".

Što je najgore, verovala sam i ja, dok sam slušala kako Upravnom odboru izlaže novi plan i program rada „Pasaža".

Sva slatka u crnom „D&G" kompletu, beloj košulji i novim „loui vuitton" cipelama, pred Upravnim odborom u konferencijskoj sali puna samopouzdanja i krajnje ponosito predočava svoju prezentaciju na temu: „Šta bih uradila kao zamenik glavnog i odgovornog urednika", dok sam ja, poput neke klošarke, sedela sâma u jednom zabačenom uglu, obučena u prostu belu košulju, farmerice i patike i mrštila se na svaki njen predlog, koji se ticao mene, tačnije moje kolumne „Iz rikošeta u target", koja je tobože kvarila renome jednog porodičnog časopisa starog 50 godina.

Vau! Kakvo iznenađenje?

Za razliku od Aleksandrine prezentacije, koja je trajala duže od sat vremena, bez ijedne pauze, što je uspavalo pojedine starije članove Upravnog odbora, moja je bila kratka, jasna i koncizna. Napravila sam kratak spisak stvari koji bih promenila u časopisu i izdeklamovala ih članovima Upravnog odbora za manje od pola sata. Ne mogu da kažem sigurno i puno samopouzdanja kao Aleksandra, ali sam sve u svemu bila zadovoljna svojim izlaganjem.

Nakon prezentacije Aleksandra i ja smo se povukle i pustile Upravni odbor da sâm donese odluku.

Iskreno, ne znam gde se Aleksandra izgubila u ovom najznačajnijem trenutku naših života, ali ja sam pobegla u svoju kancelariju, zatvorila se i sa nervozom i nestrpljenjem čekala konačnu odluku Upravnog odbora od koje mi je čitav život zavisio. Neznajući šta ću da radim sa sobom šetala sam se po kancelariji, kršila ruke, čak i više puta hvatila sebe kako gledam u mobilni razmišljajući da pozovem nekoga, ali KOGA?

Sonja i Mia su otputovale poslovno za Moskvu, tata Vlad je otišao za Rim, sa Igorom sam se posvađala baš zbog ovog posla pre par dana, a Irenu i Teu to nije zanimalo... Tako da mi je bilo teško da priznam da sam u najvažnijem trenutku svoga života bila potpuno sâma.

Nakon nekih petnaestak minuta, stric je pokucao na vrata kancelarije i na moje „Slobodno!" ušao i rekao da dođem u konferencijsku salu da je Upravni odbor doneo konačnu odluku.

Bez oklevanja sam krenula za Zvezdanom prema konferencijskoj sali, ušla i zaustavila se pored Aleksandre koja se nalazila na par metara od članova Upravnog odbora i zauzela stav mirno kao ispred streljačkog voda i nestrpljivo čekala da čuje sa čijim snovima glavnog i odgovornog urednika će biti zauvek završeno.

Što je i usledilo kada je ustao predsednik Upravnog odbora Filip Golubović, naš istaknuti novinar i publicista. Mali dežmekasti muškarac, koji je likom podseća na glumca Denija Devita, samo sa mnogo više kose, sitnih zelenih očiju kao klikeri, kojima nikada ništa nije moglo da promakne. Poznat po jedinstvenom stavu koji ni po koju cenu nije menjao i britkom peru, zbog kojeg je devedesetih godina često bio privođen i hapšen, mada on nikada nije mario za to, „Dobar novinar uvek MORA glasno i jasno da iskaže svoj stav, svidelo se to nekima ili ne.", često je govorio. Zbog čega su par puta i pokušali atentat na njega, ali oni nije mario za to samo bi se nasmejao Smrti u lice svojim sarkastičnim stavom i nastavio dalje, po svom. Njegov životni moto je bio: „Prava informacija plasirana u pravo vreme ima snagu nuklearne bombe.", što je i bilo tačno zbog čega je pored Sonje bio moj idol.

Kada smo Zvezdan i ja ušli u konferencijsu salu, Filip je pročistio grlo i progovorio:

- Drage moje devojke, pred nama je bila veoma teška odluka. Obe ste vrsni novinari, ali nažalost samo je jedno mesto zamenika glavnog i odgovornog urednike. Sagledali smo sve segmente i došli do sledećeg zaključka: da mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika predamo Sari Bašić... Ona je svojim brojnim nagradama...

Dalje nisam ni slušala.

Mesto zamenika glavnog i odogovornog urednika je bilo MOJE. Moj životni san se upravo ostvarivao, danas zamenica, sutra glavna i odgovorna urednica!!!

Mislila sam da ću se srušiti od sreće, dok mi je jedan za drugim članom Upravnog odbora prilazio i čestitao na unapređenju.

Nakon toga sam se povukla u svoju kancelariju, gde me je čekala uvek nasmejana manekenski građena crnka, krupnih kestenjastih očiju, bivša stričeva žena i Aleksandrinu majka, Ana Vesić, koja me ugledavši kako ulazim istog trena čvrsto majčinski zagrlila i drhtavim glasom prošaputala:

- Čestitam kćeri, ako je neko zaslužio mesto zamenika onda si to ti, Saro. Mina je sigurno veoma ponosna na tebe gde god da se sada nalazi.

- Hvala, strina, – rekla sam još uvek jedva držeći se na nogama.

- Kćeri, bila mrtva trka, tri puta se glasalo, ali poslednji put je prevagnulo za dva glasa na tvoju stranu.

Ana je inače bila je jedan od članova Upravnog odbora i tačno je znala je sve šta se dešavalo unutar konferencijske sale.

- Verujem da jeste, – promrmljala sam umorno u bradu.

- Kada si se poslednji put pošteno naspavala?

Upitala me zabrinuto Ana posmatrajući ogromne podočnjake zbog kojih su me devojke danima nazivale „rakunom" jer nije postojao korektor ni puder koji mogao da ih prikrije.

- Iskreno, strina, ne sećam se, ali znam da jedva čekam da odem u stan napunim kadu, opustim uz vino i neku tihu muziku, a večeras izvedem devojke u lud provod, – odgovorila sam sa umornim osmehom skupljajući stvari sa radnog stola, uzimajući jaknu sa čiviluka i spremajući se da krenem kući.

- Samo napred, zaslužila si odmor, – govorila je Ana pozdravivši se sa mnom, dok sam u žurbi napuštala kancelariju.

Izlazeći iz redakcije, sudarila se sa Aleksandrom koja je stajala na izlaznim vratima redakcije, pušila ko zna koju cigaretu i besno dobacila dok sam se užurbanim korakom po kiši kretala prema kolima koji se nalazio nekoliko metara od ulaza zgrade:

- Jedva si dočekala, priznaj? Najzad si dobila sve što si ikada želela, nadam se da si najzad srećna, sada kada konačno imaš sve!

- Nemam ja ništa!

Dobacila sam joj uz ironičan osmeh, ubacivši torbu na suvozačevo mesto, razmišljajući o svojoj propaloj veze, prijateljima koje sam sretala samo u prolazu i ocu i bratu koga se ne sećam poslednji put videla sve zbog mesta zamenika u redakciji. Ljutito sam sela u auto ne obraćajući pažnju na Aleksandrine psovke, okrenula kola i uputila se prema stanu.

Ma koliko sam se trudila da vozim polako kolovoz je bio klizav zbog kiše koja se ledila pri tlu, jednog trenutka, kod Nebojšine kule, izgubila sam kontrolu nad autom i zakucala se u bankinu...