"Psss, ne znas odakle te vreba DAMA IZ SENKE."
Marija Markovic
Nakon dve godine Sara naizgled ima sve cak i mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika,
a da li je tako?
Raskinula je dvogodisnju vezu.
Prijatelje sreće samo u prolazu.
Brata i očuh...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ujutru sam se iskrala poput lopova iz kreveta i otišla u kuhinju, Aleksa je već bio tamo pio kafu i čitao novine na tabletu za pultom, podigao je pogled kada sam uzela šolju i sela preko puta njega na jednu veliku barsku stolicu. - Veštice jedna, ti se ne hvališ! – Rekao je Aleksa odusevljeno ugledavši prsten na mojoj desnoj ruci. - Kada te je zaprosio? - Juče pored fontane. Sviđa ti se? – Upitala sam hvalisavo pruživši mu ruku i pokazavši mu šepurno prsten. - Nikada ne bih verovao da inspektorčić ima tako dobar ukus. Znaš da ti zavidim, – prokomentarisao je više za sebe. - U to ne sumnjam. - U šta, malečka? -Upitao je Igor pospano, zagrlivši me s leđa. - U tome da mi Aleksa zavidi što sam te skembala. Igor se osmehnuo na taj moj komentar i posmatrao me kada sam ustala sa stolice uzela jednu od šolja i sipala mu kafu. - Izvini, Aleksa, ali nisi imao nikakve šanse kod mene, nemaš ovako lepe grudi i slatko malo dupence kao Sara. – Rekao je Igor šljepnuvši me po guzi i namignuvši mi sa bezobraznim osmehom na usnama. - Igi! – Pobunila sam se pruživši mu šolju. - Igore, možeš li molim te da dođeš da mi pomogneš da zatvorim kofer, – zapomagala je Tea iz spavaće sobe, – od tih žena tamo nemam nikakve vajde treba mi čvrsta muška ruka ovde! -Žene! Promrmljao je Igor sa osmehom otišavši u njenu sobu, dok smo Aleksa i ja produžili na terasu spremajući da postavimo tradicionalni italijanski doručak na prostranoj terasi koji je poručio specijalno za nas iz jednog prestižnog restorana u blizini njihovog stana. - Saro, molim te ubedi Teu da poseti ovog doktora, – rekao je Aleksa pruživši mi jednu vizitkartu. Pogledala sam ga iznenađeno čitajući ime sa vizit-karte i upitala: - Marko Janjić, ovo ti je neki rođak? - Ne, već moj stariji brat, – odgovorio je beznačajno. - Čekaj malo, družimo se toliko godina, a ti nijednoga trenutka nisi setio da spomeneš da imaš starijeg brata psihijatra? - Niste me ni pitala. Posmatrala sam ga sa nevericom. - Tea ga poznaje? - Ne, ne poznaje ga, ali je Igor bio kod njega, posle onoga incidenta u kolibi na Kopaoniku, – objasnio mi je Aleksa. Iznenađeno sam ga pogledala, tu informaciju nisam imala. - Ne gledaj me tako, oboje znamo koliko je Igor bio sjeban posle onoga na Kopaoniku. Trebala mu je pomoć, Sofija je bila očajna. Bio sam na večeri kada se požalila Vukašinu, naravno ponosni General, kao i uvek, bio je slep za sinovljev problem. Dao sam Sofiji Markov broj i ona ga je ubedila da ode. Igi je sada dobro koliko znam. - Jeste, – odgovorila sam kratko iako sam znala da niko od nas troje koje smo se našli u onoj prokletoj kolibi na obroncima Kopaonika posle toga događaja više nije bio isti. - Šta „jeste"? – Upitao me Igor pojavivši se ni od kuda i nežno me zagrlivši sa leđa. - Da kada smo u Italiji trebamo da imamo italijanski doručak, – slagala sam. - Podržavam tu ideju u potpunosti. Prošaputao mi je tiho na uho i seo pored mene na stolicu i uzeo jedan krosan sa džemom od jagode.
