Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Priliku u crnom duksu sa kapuljačom na glavi

Oko pet sati popodne Igor je otišao sa Teodorom da podnese prijavu protiv nasilnika Anderije Lošića u policijsku stanicu, Mia je još u tri sata otperjala na nekakav važan fotosešn, a Irena se nakon toga povukla u svoju sobu ostavivši krš i lom u dnevnoj sobi, kako je to samo ona umela. Tako da sam ostala sama u prostranoj neurednj dnevnoj sobi. Teško sam uzdahnula, ne mogavši više da gledam rusvaj koja je haotična Irena za sobom ostavila u sobi, zasukla sam rukave, sela na pod i počela da pakujem novine na jednu gomilu listajući ih nezainteresovano. Pogled mi je jednoga trenutka zastao na jučerašnji broj „Večernjih novosti" na kojima je na naslovnoj strani stajao ogromni naslov: „Još jedan ukućanin napustio kuću Velikog brata", a na poslednjoj nalazila Enina umrlica. Nemo sam posmatrala sliku Ene Pavić kako mi se smeši sa crno-bele fotografije ispod koje su pisali meni dobro poznati stihovi iz „Besmrtne pesme" Mike Antića:

„Ako ti jave umro sam,
Ne veruj, to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag. "

I jesi ostavila si neizbrisiv trag u svim našim životima kao sestra, prijatelj, kolega, novinar koga si svi poštovali i tako ćemo te i otprati na mesto večnog počinka svi zajedno u petak 23.05.2012. godine u 13:30 na Lešću. Iva sa prijateljima
Dovraga, pa to je bilo danas!
Pomislila sam letimično bacivši pogled na stoni kalendar na malom stočiću pored telefona, brzo skočila na noge, uzela ključeve od stana i kola sa nadkazne pored ulaznih vrata i ne javljajući se Ireni izletela iz stana. Naša štampa je danima izveštavala o Eninom ubistvu u Sokolskoj ulici na Vračaru, iako nisam tačno znala broj zgrade u kojoj je stanovala sa sestrom lako sam je pronašla zbog cveća i sveća koje su dobri ljudi donosili i palili na mesto njene pogibije kako bi odali poslednju počast ovoj mladoj neustrašivoj novinarki. Ušla sam u novu zgradu lepo osvetljenu i bez problema pronašla stan broj 6 u kome je Ena stanovala sa deset godina mlađom sestrom. Teško sam uzdahnula i uz mnogo oklevanja pozvonila na vrata stana. Nije prošao ni ceo minut kada se na vratima pojavila devojka od šesnaest godina bledog lica, krvavih očiju i crvenog nosa u velikom crnom duksu sa kapuljačom i uskim farmericama.
- Dobro veče, ja sam...
Rekla sam progutavši ogromnu knedlu u grlu, od majčine smrti ovakve situacije su mi teško padale i izbegavala ih u širokom luku, ali sada sam morala da se pojavim zbog ove devojke ispred sebe.
- Znam ko ste? – Odgovorila je devojka glasom koji je zvučao poput prigušenog jecaja. - Sara Bašić, urednica lista „Pasaž", Ena mi je puno pričala o vama, uđite.
Pomerila se u stranu i uvela me u malu skromnu iznajmljenu garsonjeru u kojoj je sa starijom sestrom živela godinama.
- Ivo, - rekla sam očima punih suza i drhtavom rukom iz jakne izvukla kovertu sa deset hiljada dinara koje sam podigla sa bankomata pre nego što sam se uputila prema Vračaru. - Tako mi je žao. Danima razmišljam o tome da sam mogla da zaustavim taj njen članak da...
- Sedite, – rekla je druželjubivo devojka pokazavši mi na jednu veliku fotelju. - Niste Vi ništa krivi, moja sestra je toliko ponosna na to svoje istraživanje i hapšenje onih dvanaest radnika škole, koje je lično doprinela otkrivši pojedince koji su valjali drogu dok se šetala po školama tražeći „robu" i glumivši okorelog narkomana. Džabe su joj danima inspektori Petrović i Martinović govorili da ne objavljuje ništa, da će to samo to uvaliti u nevolju ona nije želela da ih sluša ... bila je spremna da izvrši svoje istraživanje do kraja i smesti... Iva je ućutala začuvši škripanje ulaznih vrata, a zatim prijatni ženski u malom predsoblju:
- Ivo!
- Ovde sam, teta Lolo!
Doviknula je Iva uzevši hitro kovertu sa stola koju sam joj dala i strpala u džep duksa. Posle par trenutaka u malu dnevnu sobu zakoračila je žusto žena u ranim pedesetim godinama, kratke crne kose autoritarnog izgleda i oštrog pogleda u crnoj bluzi sa tri četvrt rukavima i istim takvim pantalonama.
- O, gospođice Bašić, od kud vi ovde? – Rekla je iznenađeno starija žena.
- Došla sam Ivi da izjavim saučešće pošto nisam mogla da dođem zbog obaveza na sahranu i da vidim trebala li joj nešto. – Odgovorila sam pokušavajući da se setim odakle mi je poznata ova žena, ali uzalud, zato je usledilo moje logično pitanje: - Izvinite, poznajemo li se?
- Gde su mi maniri? – Rekla je prekoravajući sebe starija žena. – Ja sam Lola Milić, stanodavac gospođice Pavić.
- Drago mi je, – promrljala sam pruživši joj ruku što je ona ignorisala na moje iznenađenje.
- Ivo, trebala bi da odmoriš, ovo je za tebe bio dug i težak dan, – rekla je Lola zabrinuto posmatrajući bledu devojku.
- Da...- promrmljala sam nevoljno ustavši i krenuvši prema vratima. Nešto mi je govorilo da ova devojka zna nešto i da želi da mi kaže, ali da se iz nekoga razloga ustručava.
- Hvala, Vam što ste došli, gospođice Bašić, – rekla je devojka ispraćajući me na vratima.
- Ako ti nešto treba, ne oklevaj pozovi me, tu sam da pomognem, - rekla sam zabrinuto sestrinski pruživši joj vizit-kartu.
- Hoću. – Odgovorila umorno ušavši u stan zatvarajući vrata za sobom. Nakon toga strčala sam dole na veliki parking isped Enine zgrade i sela u paklenu mašinu i zavalivši se u sedište, sklopila oči i postovaljala uporno sebi pitanje:
Šta sada?
Kada sam nakon par minuta otvorila oči primetila sâm jednu priliku u crnom duksu sa kapuljačom na glavi i rukama u džepovima prislonjenu na neki stari otrcani sivi „Golf dvojku" kako me pomno posmatra. Polako, kako ne bi primetila moju paniku, ubacila ključ, pokrenula kola, dodala gas i brzinom svetlosti napustila Sokolsku ulicu.