Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Doktorka Vanja Nedic

Pre nego što smo se uputili na večeru kod Vladimira, kao što sam obećala Aleksandri, svratila sam sa Igorom do Urgentnog centra u kome je primljen stric nakon infrakta koji je doživeo u redakciji. Na putu prema bolnici ispričala sam Igoru za incident koji se zbio u redakciji, kao i da su glavni akteri bile niko drugi do njegove ljubavnice Minja i mezimice Aleksandra, slušajući me pažljivo Igor nije mogao da se suzdrži, a da ne prokomentariše dok je parkirao u blizini bolnice i izlazili iz kola: - Znao sam da će mu žene doći glave, ali se nisam nadao da će u sve to biti upletena i njegova rođena ćerka. Nisam mogla da se ne nasmejem na tu njegovu opasku dok sam ulazila na velika vrata Urgentnog centara gde sam za pultom nalatela na jednu, jako ljubaznu mladu medicinsku sestru, koja me je bez oklevanja uputila na drugi sprat gde se nalazilo kardiološko odeljenje. Dok smo se Igor i ja penjali stepenicama ka drugom spratu mogla sam čuti histerični glas moje rođake koji je odzvanjao prostranim hodnikom bolnice: - ... Zaveži, glupačo! - Ja da zavežem! Ti si jedno nezahvalno derište koje vidi dokle ga dovelo, a sve ti je u životu pružio! – Režao je na nju drugi ženski glas takođe od nekuda mi poznat. Zakoračivši u dugi hodnik drugog sprata sa Igorom ugledala sam Minju koja se raspravlja sa Aleksandrom. Nisam mogla da se ne nasmejem sama sebi u lice kako nisam odmah prepoznala taj kreštavi Minjin glas, a sa kim bi se drugim moja rođaka prepirala ovako žustro, kada ja nisam bila u blizi nego sa Minjom. - Utišajte se pobogu ovo je bolnica ne fudbalski stadion! –Opomenula ih je veoma zgodna doktorka brineta krupnih kestenjastih očiju koja je upravo izašla iz jedne bolničke sobe nedaleko odakle je dopirala galama moje rođake i histerične sekretarice. - Doktorka, kako mu je? – Upitala je tobože zabrinuta Minja dok sam ja prilazila sa Igorom Aleksandri. - Šta ste vi pacijentu Zvezdanu Bašiću? – Odgovorila je pitanje pitanjem arogantno doktorka sa rukama u džepovima čija me žustrina podsećala na nekog koga poznajem. - Sekretarica, – odgovorila je ponosito Minja. - Izvinite, ali nisam dužna da objašnjavam nekakvim sekretaricama stanje svojih pacijenata, taj čovek ima porodicu koliko znam!?! – Odvratila je drsko doktorka gledajući u nas troje koji smo stajali nedaleko od Minje koja je na to njeno pitanje samo drznula i prošla besno između Aleksandre i mene umalo nas ne oborivši na klizav bolnički pod. - Kakav bezobrazluk, još sekretaricama nisam govorila dijagnozu njihovih šefova, – mrmljala je u bradu mlada doktorka gledajući u nas troje. - Doktorka, kako mu je? – Upitala je bojažljivo Aleksandra. - A, vi ste kao neki rod Zvezdanu Bašiću? – Upitala je sumnjičavo doktorka odmerivši moju rođaku od glave do pete. - Da, ja sam Aleksandra Bašić, njegova ćerka, – brzo se predstavila. - Gospođice Bašić, neću vas lagati, vaš otac je doživeo težak infarkt i u teškom je stanju, – na te njeni reči Aleksandra je pustila vrisak nalik ranjene lavice i klonula na jednu stolicu koja se nalazila iza nje. Doktorka je istog trena zabrinuto klekla pored Aleksandre. Nisam bila sigurna da li se moja bujna mašta poigrava sa mnom ili ove dve devojke previše liče jedna na drugu i po ponašanju i po izgledu. Mada mi je tu pomisao brzo izbio iz glave Anin glas sa drugog kraja hodnika koja je trčala ćerki u susret dok je ona nepomično sedela na stolici: - Sanja, šta se dogodilo? „Sanja" od kada nisam čula da je neko tako zove Aleksandru. Možda zato što je stric oduvek maštao sinu nasledniku Aleksandru koji će nositi ime velikog vojskovođe i zato je ćerku uvek oslovljavao punim imenom za razliku od majke koja je kratko zvala „Sanja". - Doneću joj nešto za smirenje, – rekla je mlada doktorka izgubivši se u dugačkom hodniku. - Sanja, šta se desilo? – Upitala je zabrinuto Ana kleknuvši pored ćerke prolazeći joj prstima kroz kosu. - Posvađala sam se sa Minjom u redakciji, Zvezdan je stao na njenu stranu i onda sam ja pukla na njega i... – objašnjavala je brzo kroz suze Aleksandra. - Izvoli, popij ovo biće ti bolje... – rekla je doktorka pojavivši se ni od kuda sa tabletom i čašom vode u rukama klekavši pored Aleksandre i pruživši joj da popije, što je ona poslušno uradila bez reči. - Hvala,doktorka... nisam čula vaše ime? – Rekla je Ana prolazeći prstima ćerki kroz kosu. - Vanja Nedić, kardiohirurg. - Jeste li u srodstvu sa novinarkom Tamarom Nedić? – Upitala je radoznalo Ana posmatrajući mladu doktorku. - To mi je majka, – odgovorila je odsutno, pošto joj se pejdžer oglasio u džepu, pogledala je u njega. – Moram da idem, zovu me u operacionu salu, a i vi biste trebali da odmorite imali ste dug dan i nema svrhe da budete ovde. Ana je netremice posmatrala devojku koja je trčala prema jednoj bolničkoj soba u hodniku i ušla u nju. - Saro, odvezi Aleksandru u stan, potreban joj je odmor, a i tebi bi dobro došao, – rekla je Ana pomalo zamišljeno. Klimnula sam glavom pomogavši sa Igorom Aleksandri da ustane sa stolice. - Mama, ti? - Ostaću još malo da se raspitam kako je Zvezdan, – odgovorila je odsutno Ana. – A, i moram nešto da proverim. Idi ti sa Sarom i Igorom pričaćemo kući... Klimnula je poslušno glavom i ušla sa nama u lift koji nas je doveo do velikog hola bolnice. - Aleksandra, podseti me koja beše novinarka Tamara Nedić? - Upitala sam radoznalo Aleksandru dok smo koračali prema kolima na parkinku bolnice. - Tamara Nedić je prijateljica moje majke. Bila je godinama naš dopisnik za Englesku, zato ti je verovatno ime i poznato, a i mami je pomogla, posle cele one halabuke oko tvog starateljstva i razvoda sa tatom kada smo se preselile za London. Mama tada nije bila sva svoja, želela je samo da pobegne od Zvezdana što dalje, nebitno gde, ne razmišljajući: Šta posle? - Objašnjavala je dok smo se smeštali u kola i Igor pokretao motor. Klimnula sam glavom davši joj do znanja da je pratim. - Tamara je pomogla mami da stane na noge, – nastavila je da priča dok je Igor okretao kola prema Zvezdari gde je Aleksandra godinama živela sa majkom. - Našla nam je pristojan stan u Barkingu, donosila nam hranu, brinula o meni... čak je mami pomogla da pronađe posao u „The Times-u", urgirajući preko svoga oca uglednog hirurga Nikole Nedića koji je radio u privatnoj bolnici „Green" čija je vlasnica Rejčel Grin supruga Džastina O'Nila tadašnjeg urednika. O' Nil čuvši maminu priču pristao da je zaposli uz pristojnu platu kao izveštača za Srbiju. Sve je to bilo super, nekih četiri godine, a onda je sve pošlo nizbrdo. - Kako misliš krenulo „nizbrdo"? – Upitala sam Aleksandru. Teško je uzdahnula, a zatim nastavila sa pričom: - Tata je došao da moli mamu da se vrati sa mnom nazad u Beograd, šatro, ne može da živi bez nas dve, kako da ne, kako je živeo do tada. Nego ga je Petar poslao, bio je na samrti, pa je manipulisao sa njim kako je hteo i to je bio uslov da preuzme „Pasaž" do našeg punoletstva, ko nije znao tog matorog lisca, skupo bi ga platio. Naravno, mama nije htela nikako to da uradi bilo nam je lepo u Londonu. Dok od nekih prijatelja nije čula da su Zvezdan i Tamara bili veoma bliski prijatelji u Beogradu i da je on je bez Petrovog znanja sredio da ona ode za London, kao dopisnika „Pasaža" i da čak spavao kod nje kada bi boravio tamo. Što je bilo prilično često. Ne znam šta se tačno dogodilo između njih dve, ali znam da je mama naprsno odlučila da se vrati za Beograd, kao što je odlučila da ode za London pod uslovom da Zvezdan dá mesto lektora, poveća dva puta platu i dá svoj momački stan na Zvezdari, jer joj nije padalo na pamet posle svega da žive zajedno. On je to bez razmišljanja prihvatio sve njene uslove i mi smo se vratile nazad u Beograd. Što se Tamare tiče o njoj ništa nisam čula do sada. - Misliš da su njih dvoje bili u šemi? – Upitala sam Aleksandru. - Saro, budimo realni i da jesu nije jedina prijateljica moje majke koja je spavala sa njim. Jedno vreme se šuškalo čak da je Tamari napravio dete i da je to glavni razlog što je poslao u London, kako Petar ne bi saznao, jer bi to Zvezdana sigurno koštalo mesta urednika u „Pasažu" za kojim je on očajnički žudeo, a i bio je još uvek u braku sa mamom. Možeš da zamisliš kakav bi to haos tek tada nastao. - To bi značilo da imaš brata ili sestru, – zadirkivao je Igor. - Veruj mi Igore, da imam, znala bih. Nije mogla da krije dete četiri godine od nas dve, zar ne? – Upitala nas je sumnjičavo Aleksandra. - To sam i ja mislio do pre dve godine, – rekao je sa osmehom Igor, dok je parkirao ispred njene zgrade na Zvezdari. - Doduše od same pomisli na još jednu Aleksandru, zaboli me glava. - Ovoliko? – Upitala ga je i udarila ga po glavi pre nego što je izašla iz kola. - Malo manje, – dobacio je Igor trljajući mesto gde ga udarila. - Koliko si ovo čekala da uradiš? - Od kada si se spetljao sa onom glupačom Anabelom. Tvoja sreća što ti nisam prišla onaj dan na splavu i te kako bi imale o čemu da pišu novine, – rekla je Aleksandra snažno zalupivši vrata od kola i bez osvrtanja se uputila prema zgradi. - O čemu ona to? – Upitao me je Igor, okrećući kola prema Senjaku. - Ne znam Igore, ali ne bih dirala Krvožednu Kučku dok spava, – odgovorila sam. - Ne bi ona mene bacila sa splava ili tako nešto, zar ne? - Ne znam možda i bi, Aleksandra je poznati skandal majstor. Pre par godina je jednu devojku gurnula u hladan Dunav, samo što je prišla njenom tadašnjem dečku, jedva su je spasioci izvukli kod Brankovog mosta, sva sreća pa je ta devojka znala da pliva, ko zna šta bi bilo? Sumnjičavo me je posmatrao dok sam to govorila. - A da ne spominjem kada je na „Fashion week-u" pre tri godine oborila jednu manekenku sa piste, samo zato što je obukla ono što je ona trebala greškom. Tako da... - Ne diraj Krvožednu Kučketinu dok spava. Promrmljao je Igor okrećući kola prema staroj kući na Senjaku gde nas je verovatno Vlad sa nestrpljenjem očekivao sluteći po njegovoj poruci koja mi je upravo stigla:

Gde ste? Kada dolazite?