Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Uhoda mi je za petama

Ujutru sam se probudila na Igorovom ramenu.
- Hej, probudila si se, spavalice, – prošaputao je poljubivši me u čelo i sanjivo posmatrajući me na svom ramenu.
- Koliko si već budan?
Upitala sam pospano.
- Neko vreme. Nisam hteo da te budim, – odgovorio je Igor poljubivši me u čelo.
- Da li si znao za ovo, Martinoviću? Upitala je srdita Irena uletevši u našu spavaću sobu bez kucanja poput tornada razgavivši vrata i bacivši časopis „Trač partija" između Igora i mene.
- Dobro jutro i tebi.

Promrmljao je Igor uz kolutanje očiju posmatrajući sliku Viktora Levića i meni nepoznate devojke kako se smeše sa naslovne strane tabloida ispod koje je pisao ogromnim slovima: „Viktor Lević: Najsrećniji ću biti kada postanem tata".
Odmahnula sam glavom i brzo ustala iz kreveta znajući da jedna ovakva rasprava između njih dvoje može da traje satima, a ja nisam mogla da je slušam od ranog jutra jer me na samu pomisao na nju glava već počinjala da me boli. Iz toga razloga ignorišući ih otvorila orman, izvukla jednu bluzicu i farmerice, prve koje su mi pale pod ruku, i ušla u kupatilo da se obučem pustivši vodu u da teče u lavabou kako bi prigušila njihova režanja jedno na drugo, koje mi nimalo nije nedostajalo dok je Irena boravila u Kući Velikog Brata. Kada se raspravka završila uz majstorsko Irenino lupanje vrata od koga mi se čini cela zgrada tresla izašla sam iz kupatila i upitala Igora:
- Šta ovo bi?
- Ništa, malečka, Viktor je, dok je Irena bila u Kući, napumpao manekenku Ivanu Mićić na after partiju posle promocije spota Miloša Gojkovića. Ne namerno, naravno, pukao mu je kondom i sada će da ženi Ivanu zbog deteta, što je ispravno sa njegove strane, a Davidovićka od svega toga sada pravi dramu, kao i uvek, a nema prvo, jer ako me sećanje dobro služi ona je ta koja je raskinula sa njim nakon godinu dana, – objašnjavao mi je Igor posmatrajući me kako se šminkam za velikim ogledalom. - Nego, gde si ti pošla?
- Do redakcije, – odgovorila sam uzimajući jaknu sa fotelje.
- A seminar u Novom Sadu? Jesi li zaboravila da idemo na njega?
- Nisam, idem sa tobom, ali prvo moram do redakcije nešto da proverim. Svrati po mene i nemoj da zaboraviš moj kofer pored vrata u presoblju.
Klimnuo je glavom, nagnula sam se poljubila uzela ključeve sa noćnog stočića i napustila stan. Izašavši iz zgrade počela sam paranoično da se osvrćem, nije bilo ni traga misterioznom tipu pod kapuljačom, ali je i dalje onaj ofucani sivi „Golf" bio parkiran na onom istom mestu. Uz uzdah olakšanja ušla sam u svoja kola, pokrenula paklenu mašinu i uputila se ka Novom Beogradu.
Pri izlasku iz Skender Begove ulice učinilo mi se da me prati ona ista krntija od „Golfa" koju sam malo pre videla, uzalud sam se sve vreme trudila da vidim sumnjivog tipa pod kapuljačom koji je njime upravljao, nisam mogla, zbog dvoje kola koja su se međusobno smenjivala kako bi on zadržao pristojno rastojanje i skrenuo sumnju sa sebe. U početku mi je sve izgledalo kao da se moja mašta poigrava sa mnom i da će vozač „Golfa" skrenuti u neku sporednu uličicu, ali ne, on je nastavljao tvrdoglavo da me prati ka Novom Beogradu. Čitavim putem do redakcije pogled mi je često lutao od retrovizora do mobilnog telefona koji je virio iz tašne i mamio da ga iskoristim, ali brzo sam odbacila tu pomisao i uletela u makazice čim mi se prilika ukazala za to i izgubila „Golfu" u jednu malu sporednu uličicu i iz koje sam izbila direktno na ogromni parking redakcije „Pasaža" nedaleko od ulaza.
Parkirala sam se iza velike zgrade redakcije i ostala zgučena u kolima dok se nisam potpuno sigurna da krtntija od „Golfa" nije polako osmatrački prošla pored paklene mašine proveravajući da li sam još tamo. Brzo sam uzela rokovnik iz tašne, zabeležila broj pančevačkih registarskih tablica iscepala papir sa beleškom i vratila ga u tašnu. Kada sam bila potpuno sigurna da je vazduh čist izašla sam iz paklene mašine i uputila se ubrzanim korakom prema redakciji, oprezno okrećući da se uverim da li me niko ne prati.
- Gospođice Bašić, je l' ste dobro? – upitao je mali zdepasti radnik obezbeđenja naše zgrade posmatrajući me zabrinuto kako gotovo utrčavam u hol redakcije.
- Jesam Lazo, samo molim te proveri da li na našem parkingu nalazi sivi „Golf dvojka" ovih regesarskih tablica, – rekla sam gurnuvši u ruku zbunjenom radniku obezbeđenja cedulju sa brojem. – Brzo!
- Razumem, gospođice Bašić. Hoćete da obavestim policiju ako je ovde?
- Ne... - odgovorila sam.
– Nazvaću ja Igora, ako je tu. Sumnjičavo me je pogledao i bez reči istrčao na parking dok sam ga ja nestrpljivo čekala u holu gledajući na sat.
- Nema ni traga automobilu, gospođice Bašić, – rekao je Laza ugegavši u hol i vrativši mi izgužvan papir.
- Dobro, – promrmljala sam spremajući se da pozovem lift.
- Gospođice Bašić, da li je sve u redu? Upitao me je sumnjičavo me posmatrajući.
- Lazo, pre par dana jedan naš novinar je ubijen. Novinari su uznemireni zbog toga, a ja kao njihov novi urednik moram da ih uverim da su bezbedni bar na radnom mestu. Ako primetiš nešto sumnjivo obavesti nadležne. Mere bezbednosti dok se Enin ubica ne uhvati biće podignute na maksimum, jesi li me razumeo?
- Jesam gospođice Bašić.
Nakon tog razgovora ušla u lift, pritisnula dugme za sedmi sprat i uputila se u redakciju lista „Pasaž".