Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Upozanajte Tinu

Čitavim putem nastavila sam Igoru da nabrajam skandale koje je Aleksandra pravila, a o kojima se nije pisalo u novinama, jer je Zvezdan dobro zabašurio, ne dozvoljavajući da se njegovo mezimče nađe na naslovnim strana tamo nekih treš časopisa. Smejali smo se dok smo ulazili u dvorište držeći se za ruke, dok sam mu pričala kako je Aleksandra polila belo odelo manekena Darka Pešića „Merlotom", samo zato što je uleteo u kadar, dok je pozirala na crvenom tepihu za časopis „Moda i ja" i rekla: „Ups, izvini nisam te videla!", što je i on njoj kazao za vreme njenog slikanja pred velikim brojem paparazza. Vlad nas je nestrpljivo čekao na terasi prostrane porodične kuće na Senjaku i čitao novine. Podigao je pogled istoga trena kada je čuo da se kapija škripnula i dobacio mi je sa osmehom: - Volim kada te vidim tako nasmejanu. - Zar si sumnjao u mene, Vladimire? Dobro znaš da ću sve učinim za nju i da bi je nasmejem do suza, – rekao je Igor zagrlivši me sa leđa i poljubivši me u obraz. - Vas dvojica ćete me potpuno razmaziti, ako ovako nastavite, – rekla sam, dok me je Igor zaštitnički privijao uz sebe dok se nad Senjakom spremala oluja i munje iznad naših glava vitlale kao zlatne sablje, a vetar postajao sve jači i bilo je pitanje vremena kada će da krenuti topli prolećni pljusak. - Nećemo, – rekao je Vlad sa osmehom. - Hajdemo unutra. Stegla sam Igoru ruku, na snažan udar groma pre nego što smo ušli u malo predsoblje koje vodilo u dnevni boravak. - Kasnimo li? – Upitala sam Vlada ušavši u dnevnu sobu. - Ne, Mala, – odgovorio je Vlad pokazavši nam da sednemo kao svaki ljubazni domaćin na ogromni trosed. - Gde je Damir? – Upitala sam primetivši da nije u dnevnoj sobi. - Gore na spratu, igra video igrice. Tinejdžeri, ko će njih da razume? – Promrmljao je više za sebe Vlad, davši mi do znanja da su se očito se posvađali. - Neće vam smetati da sačekamo nekoga pre nego što Ceca posluži večeru. - Ne! – Rekli smo Igor i ja u isti glas. Zapravo taj njegov tajanstveni gost i bio razlog naše posete. Iskreno, da Vam kažem, gorela sam od nestrpljenja da upoznam misterioznu damu koja je pokupila sve Vladimirove simpatije i o kojoj mi je Damir juče govorio. - OK, onda ćemo da je sačekamo. Trebala bi da stigne svakoga trena, – rekao je Vlad zabrinuto gledajući na sat. - Nego, šta se dešava kod vas dvoje? Očekivao sam vas ranije. Uzdahnula sam i ispričala mu za „mali incident" u redakciji, koji je bio „najveći krivac" našeg kašnjenja. Sve vreme je ćutao zavaljen u svoju fotelju, povremeno skinuvši naočare i protrljavši oči. Nije podnosio Zvezdana i to nikada nije krio. Nisam ga krivila, nije bio ni moj omiljeni stric, isto kao i Vladimir smatrala sam ga jednim od najvećih krivaca za preranu smrt moje majke. Kada sam završila svoje izlaganje, uzdahnuo je i rekao glasom punim sarkazma: - Znao sam da će mu žene doći glave. Ali taj se nikada neće opametiti, šta kažeš veoma vešta beštija? - Da, kada moja rođaka nije mogla da izađe sa njom na kraj. A, znamo kakva je Aleksandra, – rekla sam sa osmehom. - Zar postoji još neka takva? – Upitao me je sa osmehom Vlad. - Veruj mi i ja sam iznenađena mislila sam da je Aleksandra jedinstveni primerak Krvožedne Kučkena svetu, ali izgleda da je Minja neka gora podvrsta, – odgovorila sam sa osmehom. - Šalu na stranu Mala, znači li to da si ti sada novi glavni i odgovorni urednik? – Upitao je odvažno Vladimir. - Tehnički nisam, dok Upravni odbor ne donese odluku, – rekla sam prislonjena glavom na Igorovo rame. Oglasilo se zvono na ulaznim vratima. - Mala, to je puka formalnost. Ako te Upravni odbor postavio za zamenika, još sutra ćete postaviti i za urednika. Znaš i sama kako to funkcioniše, – govorio je Vladimir, dok je išao prema predsoblju da otvori vrata. - Izvini što kasnim, – začula sam prijatan ženski glas iz predsoblja istoga trena sa pogledala u Igora. - Znaš kakav je Beograd pred oluju. Jesu li stigli? - Jesu, čemu nervoza? – Upitao je Vlad uvevši u dnevnu sobu sa crnkom koja je prešla četrdesetu godinu, osrednje visine, krupnih plavih oči obučenu u uskim farmerice i tirkiznoj majici sa printom: „Last clean shirt". Nisam mogla da se ne osmehnem na taj natpis i zapitam se: Da li je stvarno? - Saro, Igore, da vas upoznam ovo je Tina... – predstavio je Vlad, uvek je bio šeprtlja u prisustvu lepe žene, ali se brzo ispravio. - Advokatica Kristina Tomić. Tina, moja pastorka Sara Bašić, urednica časopisa „Pasaž" i njen verenik inspektor u kriminalističkoj policiji u odeljenju za narkomaniju Igor Martinović. - Drago mi je što sam vas najzad upoznala, – rekla je pruživši mi druželjubivo ruku Kristina. - Vlada mi je toliko puno pričao o vama dvoma, a posebno o tebi, Saro. - Stvarno? – Upitala sam iznenađeno pogledavši u Vladimira, koji je pocrveneo bio u licu kao bulka i sramežljivo spustio pogled. - Inspektore Martinoviću, - rekla je zamišljeno Tina pruživši mu ruku. - Mislim da smo se nas dvoje već negde sreli... a, da znam i gde! Pre mesec dana u policijskoj stanici, kada ste pohapsili onu kriminalnu grupu u Zemunu. Čula sam sve najbolje o vama, kao i da se šuška da će vas unaprediti u savetnika ministra, a možda čak i ministra unutrašnjih poslova. - To su samo prazne priče, gospođice Tomić, – rekao je Igor sa šarmantnim osmehom na usnama po kome je bio prepoznatljiv. - Igore, ne budi skroman, - opomenuo ga je Vlad. - Čuo sam za tvoj sastanak pre mesec dana sa Goranom Anđelićem. Sastanak? Kako ja ne znam za sastanak sa glavnim pomoćnikom ministra unutrašnjih poslova? A, da zato što mi gospodin Martinović nije rekao za njega. - Idem da pozovem Damira da siđe, pre no što se večera ohladi, – rekla sam ustavši i otrčavši ka drugom spratu. Nisam bila sigurna da li sam trebala da budem ljuta naIgora što mi povodom ovoga ništa nije rekao ili što se sastao baš sa Goranom Anđelićem povodom toga, koji je, moram da napomenem, inače bio Anabelinim ocem. Da, one grudate Anabele voditeljke Jutarnjeg programa. Koju drugu Anabelu poznajete? I to baš tada kada njih dvoje spetljali, njemu je ponuđeno unapređenje... kakva koincidencija? Zar ne? Možda je Aleksandra bila ipak u pravu sve u svemu je on bio sin svoga oca, a kruška ne može da padne daleko od klade. - Vidi ovog avanturistu, – rekla sam ušavši u prvu sobu sa desne strane na spratu u kojoj je bio Dača. - Stigla si, – rekao je Damir, igrajući „Tomb Raider Anniversary" gde je trčao sa Larom Kroft kroz pećinu bezuspešno pokušavajući da ubije medveda koji je jurio za njom i već po ko zna koji put ga je ubijao ma koliko on pucao u njega. - Jesam, mogu li da ja pokušam? – Upitala sam sedajući na drugi lazy bag i uzevši džojstik od njega počela da pucam u jadnog medveda, koji mi ništa u tom trenutku nije skrivio, ostavivši Damira u čudu, dok je gledao kako medved pada pod Larinim nogama, nakon samo par metaka. - Nikako ne bih voleo da se nađem na mesto tog mede, – rekao je Igor sedajući pored mene poljubivši me. - Ljuta si? - Misliš da nemam razlog da budem? – Upitala sam ga nastavivši da trčim sa Larom kroz pećinu ne gledajući u njiga. - Hajdete ohladiće se večera posle igrajte igrice, – rekao je Vlad posmatrajući nas prislonjen na vrata. Uzdahnula sam pritisnula pauzu i lenjo ustala. Dača je nevoljno išao ispred Vlada dok sam ja dobacila Igoru koji je koračao ispred mene: - Ti i ja imamo tek da pričamo. Kada smo sišli u prostranu trpezariju večera je bila postavljena i Tina nas je čekala nestrpljivo, kao dobra domaćica, pokazavši nam da zauzmemo svoja mesta, dok je Ceca, Vladova kućopaziteljka, stavljala špageta „bolonjeze", moje omiljene, na sto i pogledavši u mene sa dragim osmehom na usnama rekla: „Bon apetit.". Kako je veče odmicalo, Tina mi je postajala sve simpatičnija i to ne kažem zbog vina koga sam pila već zato što tako i mislim. Bila je jednostavno draga, vickasta žena, udata za svoju karijeru, na račun koje je često pravila viceve. Za kratko vreme uspela je svojim šarmom očara sve, osim Damira, koji je sedeo preko puta mene i na njene šale samo kolutao očima. Ne mogu, a da ne kažem, da se iz aviona videlo da je ludo zaljubljena u Vlada, a i on nju. Poznavala sam taj njegov pogled, to je bio onaj isti kojim je gledao moju majku u Tunisu, kada su se upoznali sa neizmernim sjajem u očima. - Kako ste se upoznali? – Upitala sam radoznalo Vlada i Tinu ispijajući drugu čašu šardonea, koju je Vladimir čuvao za specijalne prilike. - To je jako smešna priča, – rekla je vedro Tina pogledavši u Vlada. - Znaš kako, imali smo te svađice na sudu i pre, ali ovoga puta sam stvarno preterala. Toga dana je bio veoma ljut na mene i moje ponašanje u sudnici, pa me je pozvao u kancelariju, da mi očita vakelo. Tamo je počeo da mi drži predavanje o tome kako se ne mogu ponašam tako u NJEGOVOJ sudnici i da ne mogu da prekidam tužioca kada i kako mi se ćefne da ga ispravljam i dobacam, kao da sam njegov sufler u nekoj loše izrežiranoj predstavi, već da pustim čoveka da radi svoj posao. Naravno, ja sam poludela na tu njegovu rečenicu. A ko i ne bi? I rekla mu da svojoj supruzi može da naređuje kako da se ponaša u NJEGOVOJ sudnici, ali ne i meni. Onda je on besno rekao da bi, ali ne može, jer je iznenada preminula, pre dve godine. Posle tih reči sam se osetila loše, jer sâm videla kako je odreagovao na tu moju rečenicu. Osećala sam se kao neki negativac. Onda je poručio kafu i ispričao mi šta se desilo. Sutradan, kako bih mu se iskupila, pozvala ga na večeru i tada smo shvatili da imamo mnogo toga zajedničkog i od tada smo zajedno. - Baš, romantično, – rekla sam mogavši samo da zamislim Vlada i Tinu u temperamentnoj raspravi, zatim dodala ustajući i gledajući kroz prozor dok je napolju kiša lila kao iz kabla. – Tata, nas dvoje bi trebali da krenemo sutra imam gomilu obaveza... - Da vam to nije palo na pamet po ovom nevremenu da ideš negde prespavaćeš ovde, u svojoj staroj sobi! - Vlado, i ja bih trebala da... - rekla je Tina gledajući na sat. - To važi i za tebe. Spavaćeš u gostinjskoj sobi, kraj priče! Ostala sam još malo sa njima, a zatim se povukla u svoju sobu. Osećala sam se premoreno. Igor je svratio na kratko kod Damira u sobu da popričaju, tako da sam imala vremena da se istuširam i namestim nam krevet u tišini. Stajala sam zamišljena pored prozora posmatrala majčin ružičnjak i razmišljala o njoj, koliko mi je samo nedostajala. Jednoga trenutka sinula je munja poput fotografskog blica i istog trena začuo se snažan udar groma. Nesvesno napravila korak unazad. - Nije valjda da si se uplašila? – Upitao me Igor nežno zagrlivši me sa leđa. – Jesi li još si ljuta na mene? Pogledala sam ga preko ramena. - Misliš da ne bih trebala da budem? – Odgovorila sam pitanjem. Uzdahnuo je, okrenula sam se prema njemu očekujući odgovor. - Ne, jer si ti prva rekla da želiš da budeš sa ministrom unutrašnjih poslova, – sumnjičavo sam ga posmatrala kada je to rekao. - Igi, nemoj da se šališ, sa mnom. - Dobro u pravu si, zvuči pretenciozno odmah ministar, ali savetnikom ministra, ne zvuči loše, zar ne? - Da li ti je ona glupača Anabela isprala mozak? Igora Martinovića koga ja poznajem prezire politiku iz dna duše i sve što ima veza sa njom. - Malečka, - rekao je blago. - To mi je ponuđeno pre nje... na toj večeri, dok sam bio sa njenim ocem, upoznao sam je slučajno. Bio sam ljut na tebe, želeo sam da te vratim. Hteo sam da te fasciniram, ti si urednica jednog prestižnog porodičnog časopisa, a ja još uvek niži inspektorčić u kriminalnoj policiji i... - Moj inspektorčić pati od kompleksa niže vrednosti, – zadirkivala sam ga obavivši mu ruke oko vrata. Osmehnuo se. - Nemoj da si sarkastična. Hteo sam da ti sve ispričam, kada se sve ova ujdurma završi. Ali Tina i Vlad su me preduhitrili, - govorio je podigavši me svom snagom i spustivši me na krevet. - Znaš da od tebe ništa ne krijem i da si mi uvek bila više od devojke. Samo sam hteo da da te iznenadim. Voliš li me još uvek? - Ne... – rekla sam dok me je golicao, to je bila naša mala interna šala koju smo koju smo koristili poslednjih godinu dana, ali nismo to mislili. - Tako znači? A sada? – Govorio je dok smo jedno drugom detinjasto krali poljupce. - Ne... – šaputala sam sa osmehom, dok sam mu prolazila prstima kroz kosu. Jednog trenutka je munja snažno svitnula, zbila sam se uz Igor na snažni udar grom, koji je usledio nedugo za njom. Istog trena nestalo je struje u celoj kući. Igor me je bojažljivo poljubio. Osmehnula sam se i prolazila mu prstima preko brade od par dana. Ljubio mi je prste i smeškao se zločesto. Spremila sam se da mu kažem: „Naravno da te volim.", kada je bez kucanja sav uznemiren uleteo Vlad sa upaljenom svećom i rekao: - Deco, treba li vam svetlo? – Odmah se namrštio shvativši da je ušao u nezgodan trenutak i dodao, - očito ne. Igor i ja smo se nasmejali. Na snažan tup zvuk i brojne psovke iz susedne sobe Vlad je odmah otrčao tamo. U tom trenutku je došla i struja. Ležala sam još pod Igorom koji mi je nežno ljubio vrat. - Idem po vodu treba li ti nešto? – Upitala sam ga izvlačeći se iz njegovog zagrljaja. - Ne, Malečka, - prošaputao je posmatrajući me sanjalački ležeći iz kreveta. - Lezi ti, sada ću da dođem, – rekla sam ustavši uputivši hodnikom da siđem dole prema kuhinji po čašu vode kada mi je pažnju privuklo svetlo u sobi do moje i otškrinutan vrata koje me je mamilo da virnem malo. Tina je sedela u spavaćici i mrštila se, dok joj je Vlad masirao i ljubio stopalo. Na trenutak sam se osetila kao da me je pogodio grom. Polako i neprimetno sam se vratila u svoju sobu zatvorivši vrata za sobom i uvukla se kod Igora u krevet. - Šta se desilo? – Upitao me Igor primetivši moju bledo lice na ivici suza. - Igi, on je ludo zaljubljen u nju. Potpuno je zaboravio na moju mamu, - prošaputala sam. - Hej, smiri se. Hoćeš ja da popričam sa njim, da vidim šta se dešava. - Učinio bi to za mene? Znam, nisam imala prava da se mešam, ali morala sam da saznam šta se dešava između Vlada i Tine i koliko je ta veza ozbiljna. - Dobro znaš da nema šta za tebe ne bih učinio. Hajde, spavaj sada, – rekao je nežno ljubeći me i pribijajući me zaštitnički uz sebe, kako je samo on umeo, dok nisam najzad utonula u san.