"Psss, ne znas odakle te vreba DAMA IZ SENKE."
Marija Markovic
Nakon dve godine Sara naizgled ima sve cak i mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika,
a da li je tako?
Raskinula je dvogodisnju vezu.
Prijatelje sreće samo u prolazu.
Brata i očuh...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Visoki dečak širokih ramena, krupnih kestenjastih očiju i malog šiljatog nosa nas je sa nestrpljenjem čekao Igora i mene na jednoj klupi u dvorištu svoje škole „Stefan Nemanja" na Senjaku igrajući igrice na telefonu najnovije generacije i nije se nimalo obazirao na svet oko sebe.
Taj dečak je bio Damir Andrejević ili Dača, kako ga je Igor često zvao, moj mlađi brat, tačnije polubrat, imao je dvanaest godina i ne mogu da kažem da se ponašao baš kao svi klinci njegovog uzrasta, majčina iznenadna smrt, pre dve godine, naterala ga je da odraste pre vremena. Bavio se rekreativno fudbalom, što je svedočila velika torba sa opremom pored njega, ali ga je više, kao sve današnje klince, zanimala informatika i modrene tehnologije, tako da je sa svojim nastavnikom već krenuo da se sprema za takmičenje. Bio je pravi mag na računaru koji se retko rađa, zbog čega smo Vlad i ja bili veoma ponosni na njega.
- Opet mlatiš vanzemaljcena ulici! – Rekla sam izlazeći iz kola i krenuvši prema njemu dok Damir nije sklanjao pogled sa mobilnog telefona.
- Ne vanzemaljce već nindže, – ispravio me je sa osmehom stavivši mobilni telefon u džep od jakne.
- Nindže ti preči od starije sestre, dobro, dobro... - zadirkivala sam ga sa osmehom kada me je zagrlio.
- Kada bi znao samo koliko si mi nedostajala, ne bi to nikada rekla, – govorio je Damir pokupivši svoje stvari i krenuvši sa mnom prema kolima.
- Nedostajao si i ti meni, – rekla sam dok smo ulazili u kola.
- Gde ćemo na ručak? – Upitala sam Damira zavalivši se na svoje mesto suvozača pored Igora i vezavši pojas.
- Gde god... - odgovorio je nezainteresovano Damir.
- Dobro... - rekao je Igor neodređeno pogledavši u mene dok je Damir vadio mobilni iz džepa i počeo ponovo da igra igricu.
Čitavim putem, do jednog malog italijanskog restorana u Bulevaru, Damir je ćutao, što nimalo nije ličilo na njega. Igor je par puta pokušao da priča sa njim, ali uzalud, ignorisao ga ili nešto nerazumno promrmljao sebi u bradu.
Kada smo stigli u restoran smestili u separe, poručili kod jako dosadno-druželjubive konobarice hranu i tek kada nam je ona donela porudžbinu Damir je vratio mobilni u džep jakne i pogledao u nas.
- Damire, zna li tata da si sa nama? – Upitala sam zabrinuta njegovim ponašanjem,
- Saro, kao da tatu zanima gde sâm i šta radim, – odgovorio je Damir počevši nezainteresovano da secka svoju italijansku pirošku.
- Damire, šta se dešava? – upitala sam zabrinuto.
- Recimo ovako, da je tata našao novu mamu i da za nju mari više nego za mene, – odgovorio je lagano progutavši jedno parče piroške.
Umalo se nisam polila đusom koji sam upravo prinela usnama.
