Iz rikoseta u target: Dama iz senke

KIDANJEM ONO MALO ŽIVACA ŠTO MI JE OSTALO OD FAKULTETA.

Nisam mogla da se ne nasmejem ironiji pokvarene sudbine dok sam prelazila iz stričevog kabinetu u svoju kancelariju zajedno sa Aleksandrom. Očito, koliko njoj toliko se ni meni se nije svidela činjenica što moramo da sarađujemo, ali mene je za razliku od nje, užasno zanimalo kakvu igru sada stric sada smislio. Nije bilo prvi put da nas stavlja na ovakav jedan test da vidi koliko i na šta smo sve sposobne. Ana je ovakve Zvezdanove izazove nazivala: TESTOM ZA GLAVNOG I ODOGOVORNOG UREDNIKA, a ja: KIDANJEM I ONO MALO ŽIVACA ŠTO MI JE OSTALO OD FAKULTETA.

- Likuješ? – Rekla je Aleksandra sedajući preko puta mene u mojoj kancelariju.

- Ne likujem, Aleksandra. Iskreno, da ti kažem, imam dovoljno posla i da mogu rado bih ti prepustila sve u vezi Evrovizije. – Iznenađeno me je pogledala na te moje reči. - Istina je obe smo pretrpane poslom, ali organizovaćemo se nekako da odradimo sve kako treba. Kada putuješ za Rim?

- Krajem sledeće nedelje.

- Mogao je da dâ nekom drugom da radi Evroviziju. – Progunđala sam sebi u bradu gledajući u kalendar ispred sebe i razmišljajući šta ću sa svojom kolumnom koja je bila kod lektora i još nije bila spremna za štampu, a bila je najavljena za ovaj broj.

- Šta ćemo sada? – Upitala me je Aleksandra, posmatrajući me kako se igram olovkom.

- Da odradiš intervju sa Beestis i Dream teamom, a ja statistiku za ovaj broj, posle ćemo već videti šta ćemo dalje da radimo, – predložila sam sa teškim uzdahom.

Začulo se kucanje na vratim, nevoljno sam viknula:

- Slobodno!

Posle par sekundi u kancelariju je zakoračio Jovan sa gomilom papira u rukama i prepoznatljivim osmehomna usnama, prevrnula sam očima i zavalila se u fotelju čim sam ga ugledala.

Da dragi čitaoci, onaj Jovan, „Lektorčić" kako ga je Igor zvao, sa kojim me je Irena sparila, a zatim zbrisala u Kuću Velikog Brata ostavši me da sâma objašnjavam Igoru da nikada nismo ni bili u vezi.

Šta bih mogla da Vam kažem o Jovanu Mašiću, a da vas to zanima, da vidim?

Rođen je u Beogradu gde je I završio je srpski jezik i književnost, veliki je filmofil, tako da mu je stric povremeno davao da radi tu rublliku kada nije imao ko drugi u sjajno se snalazio tome. Škorpija u horoskopu što je stalno isticao. Kolika je njegova opsesija tim horoskopskim znakom išla iz krajnosti u krajnost govorila je tetovaža na levoj nadlaktici.

Takve stvari mi nikada nisu bile jasne, možda zato što nikada nisam verovala da je nešto zapisano u zvezdama već da čovek sam kroji svoju sudbinu i da mora sam snosi posledice za svoje postupke jer život je takav, brutalno nepravedan i nepredvidiv.

Inače omiljena Jovanova boja je bila crvena i nije mogao dan da ne prođe da nešto ne obuče te boje, ako ne patike onda duks sa kapuljačom ili nešto slično. I to je sve što sam o toj misterioznoj Škorpiji saznala za ova tri meseca od kada je počela da radi za „Pasaž" na preporuku nekog stričevog dobrog prijatelja.

Interesantna činjenica je da čim je zakoračio u redakciju i došao kod mene u kancelariju Jovan počeo je da me muva sa nekim svojim dečijim forama koje su mi bile simpatične i zbog kojih sam na trenutak osetila neku hemiju između nas dvoje. Ne mogu da kažem da nije crn, zgodan, šarmantan, doduše nešto niži i mlađi par godina od Igora... jer jeste, ALI problem je što je bio prilično neozbiljan. Ne daj Bože, da neki moj članak dođe u njegove ruke, bio bi sav ofarban crvenim flomasterom, kao da ga dete neko ispravljalo, sa sve ubačenim crvenim probodenim srcima na sredini u kojima bi pisalo „S&J" ili „S+J" i tome slično. Što je me je izluđivalo, a Jovana po prilično zabavljalo kao i pevanje namenskih pesama kada zakorači u kancelariju. Ne mogu da kažem da nije lepo je pevao, čula sam da je ranije imao svoj bend, ali redakcija nije bila mesto za takve stvari i zato mi nije padalo na pamet da se spetljam sa njim.

- Što ste se smrkle? – Upitao je Jovan prišavši mom stolu i posmatrajući me svojim krupnim kestenjastim očima dečački naivno kako je samo on ume.

- Nismo se smrkle dogovaramo se nešto oko posla. Ništa bitno, nego od kud ti? – Upitala sam ga radoznalo.

- Doneo sam tvoju kolumnu. Na čemu si bila kada si ovo pisala? – Upitao me je dodavši mi papir sav u crvenoj boji obojen, a u sredini srce u kome je pisalo „Sara + Jovan".

Osmehnula sam se zajedljivo.

Jako romantično, možda, ali za devojčicu od pet godina, a ne i mene sa dvadeset i pet.

- Ne možeš ovako da ga štampaš. Ispravi ga, – rekao je Jovan.

- Zašta na ja tebe plaćam ako ga ja ispravljam? – Pobunila sam se istoga trena.

- Dobro ja ću da ga ispravim, ali to će te košta jedne večere sa mnom, – rekao je sa đavolskim osmehom na usnama.

- Možda jednog lepog sunčanog dana, – odgovorila sam koketnim glasom.

- Onda ću ti toga jednoga lepog sunčanog dana sredim kolumnu. Do tada, dasvidaniya! – Rekao je Jovan izašavši iz kancelarije.

- Jovane! – Viknula sam besno dok su se vrata za njim zatvorila.

- Jesi li se predomislila? – Upitao me je Jovan otvorivši vrata, gađala sam ga istog trena olovkom, osmehnuo se i sa onim istim osmehom zajedljivo dodao, - tako sam i mislio, zovi me kada se predomisliš.

Zarežala sam bespomoćno.

- Šta je sa tobom od kada se takva večera propušta? – Upitala me je ljutito Aleksandra krenuvši da napusti kancelariju. - Pobudi se već jednom i pomiri sa činjenicom da ti se Igor neće vratiti, on je sin svog oca. Pre neko veče sam ga videla na splavu sa onom rospijom, - puckala je prstima kako bi se setila imena. - Anabelom. Vrti ga oko prsta, a on kao kučence trči za njom. Nema tu ničeg više, draga moja rođako, ne dozvoli da ti prošlost spreči da izgubiš budućnost!

Nakon tih reči izašla je iz kancelarije uz demonstrativno lupanje vrata.

- Aleksandra!

Viknula sam za njom, ali ona me zasigurno nije čula umesto nje bez kucanja ušao je zbunjeni Igor i upitao:

- Šta ti je sa rođakom? Umalo da me pregazi u hodniku. Opet ste se svađale?

- Nismo, – odgovorila sam gledajući na sat prošlo je bilo pola dva i verovatno smo već kasnili na sastanak sa Damirom.

Igor me je sumnjičavo posmatrao dok sam skupljala svoje stvari sa stola.

- Sigurno? – Upitao me je sumnjičavo Igor.

- Sigurno, – odgovorila sam nervozno upitavši, - idemo li?

- Idemo, – rekao je Igor uzevši moje stvari od mene i zajedno smo napustili kancelariju.