Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Jesi li sada zadovoljan odgovorom?

Nakon onoga sa Enom, Sonja i Mia su otišle ostavivši me još zbunjeniju nego što sam bila pre njihovog dolaska. Stajala sam ko zna koliko dugo prislonjena na radni sto u stričevom kabineti u dilemi: da li da ubacim Enin članak ili moju kolumnu? Oba najavljena u prošlom broju, ali mesta je bilo samo za jedan, ALI KOJI? Nisam ni čula kada je neko ušao u kabinet samo sam osetila da me je neko nežno zagrlio sa leđa i spustio ruku na moj stomak.
- Igi... – prošaputala sam kada mi je nežno poljubio u vrat.
- Kako si znala da sam ja, a ne tvoj lektorčić? – Upitao me je Igor poljubivši me nežno u obraz.
- Zato što lektorčić ne koristi isti parfem kao ti, – odgovorila sam posmatrajući ga preko ramena.
- Tako znači, – rekao je sa likovanjem u glasu. Poljubila sam ga u obraz i vratila se svojoj dilemi. - Šta te muči?
- Koji od ova dva članka da ubacim?
- Saro, šta god da ubaciš biće dobro, – odgovorio je posmatrajući ih preko moga ramena.
Bio je u pravu oba su bila dobra, odlična ako mene pitate, tačno da je moja kolumna bila zaštitni znak „Pasaža" u poslednje dve godine, ali Eni je trebala prilika da se razvija kao novinar, iz toga razloga sam se odlučila da ubacim njen, a svoj nevoljno strpam u fioku do narednog broja.
- Šefice, evo Aleksandrinog članka sa Beestis i Dream teamom jedva sam ga ispravio na čemu li je bila kada ga je kucala...
Govorio je Jovan ušavši odsutno bez kucanja u kabinet, a zatim zbunjeno zastao i pogledao u Igora koji je zainteresovano čitao Enin članak ne obraćajući pažnju na njega koji je kočoperno stao naspram mene i upitao:
– Saro, da li ti ovaj lik dosađuje mogu da ga izbacim ako želiš?
- Ne, Jovane, ne smeta mi, ovo je Igor Martinović, inspektor u odeljenju za narkomaniju, – mogla sam da primetim da je Jovan promenio boju u licu kada sam to rekla.
- Znam ko je, – promrmljao je Jovan. Igor ga je samo odmerio, nisam bila sigurna da je to bila u pitanju profesionalna deformacija ili je hteo da se uveri ko to muva njegovu bivšu devojčicu.
- Treba li ti još nešto? – Upitao me je Jovan.
- Ne, slobodan si, idemo i nas dvoje, – rekla sam ubacivši Enin članak u fasciklu pored Aleksandrinog.
- Vidimo se, – rekao je Jovan izašavši uz snažno lupanje vrata iz kancelarije. - Znači ovo je famozni lektor, – rekao me je Igor, dok sam uzimala jaknu, ključeve od kola i fasciklu sa novim brojem „Pasaža" koji je najzad bio spreman za štampu.
- Jašta, – odgovorila sam kada smo izašli iz kancelarije. Mogla sam da primetim razočarenje u njegovom pogledu, dok smo koračali prema štampariji i predavala časopis Kosti Ristiću zaduženom za taj deo posla, a zatim produžili prema izlazu zgrade.
- Šta mu fali? – Upitala sam Igora.
- Ništa, samo ovaj picipevac mi nikako ne ide uz tebe. Osmehnula sam se. Očekivala da će tako nešto reći.
- A, onaj snob Anabela sa ogromnim grudima, baš ide uz tebe, – rekla sam, a zatim radoznalo upitala, - jesu li su bar prave?
- I te kako su prave, – odgovorio je Igor sa đavolskim osmehom na usnama, mada sam mogla da osetim malo sarkazma u njegovom glasu. Ubrzavala sam korak prema kolima.
- Da li je to meni neko ljubomoran? – Začikavao me koračajući par koraka iza mene.
- Na nju, ne budi smešan, – rekla sam okrenuvši se prema njemu, a zatim nastavila prema velikom parkingu gde se nedaleko od ulaza nalazila parkirana paklena mašina.
- Jesi, – zadirkivao me je zadovoljno.
- Nisam, – iscedila sam besno kroz zube i nastavila prema kolima.
- Priznaj da si ljubomorna biće ti lakše, – nastavio je da me provocira iako smo već stigli kod kola.
- Dobro, jesam! – Viknula sam histerično da je čitav parking ječao, nisam mogla više sav taj bes da zadržim u sebi. - Jesi li sada zadovoljan odgovorom? Gorim od ljubomore jer više ne znam šta sâm ti draga prijateljica, devojčica ili ljubavnica kojoj se uvek na kraju vratiš podvijenog repa?
Osmehnuo se snažno me je povukao sebi u zagrljaj i rekao:
- Ti si mi sve to u jednom. Volim te i ne mogu da te zamislim pored onog picipevca, niti pored bilo kog drugog.
- Volim i ja tebe niti te mogu zamislim pored one grudate oštrokondže niti bilo koje druge, – prošaputala sam detinjasto.
- Znam, – rekao je uzevši od mene ključeve od kola, otvorio i dodao, – nećemo više oko toga da se svađamo, upadaj.
Tužno sam se osmehnula i rekla:
- Nećemo. Posle čega sam ušla u kola i vezala pojas dok je on pokretao motor „paklene mašine".