Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Volim je Generale

Pre odlaska na Karaburmu Igor i ja smo svratili smo da rezervišemo jedan mali italijanski restoran „Uno" u ulici Strahinjića Bana, čiji je vlasnik bio Igorov školski drug, a zatim produžili na Karaburmu gde nas sa nestrpljenjem ispred vrata maloga stana čekala Sofija.

- Mila, ne znaš koliko mi je drago što te vidim, – rekla je Sofija oduševljeno ugledavši me na vratima i čvrsto me zagrlivši.

- Sofija, izgleda da si je ti jedina majka na svetu koja se više obraduje snaji nego rođenom sinu, – govorio je Igor kroz smeh.

- Igore, nemoj da si na kraj srca, – rekla je pokazavši nam da uđemo.

- O, koga ja to vidim, svog sina jedinca!

Uzviknuo je krupani uglađeni muškarac skroz sede kose i brkova, krupnih kestenjastih očiju koje su podsećale na Igorove, Vukašin Martinović ili General, kako smo ga mi devojke često oslovljavale, koji je sedeo razbaškarno na jednoj fotelji u maloj dnevnoj sobi.

- Od kud ti?

Upitao je Igor krajnje iznenađen očevim prisustvom, jer su se Vukašin i Sofija razveli još kada je Igor imao jedva tri godine. Ubrzo nakon toga Vukašin se ponovo oženio sa Martom Teofilović, Teinom majkom, ali je zbog sina ostao u prijateljskim odnosima sa Sofijom i često navraćao jer je često dolazio do narazumevanja kod svoje druge žene, posebno u poslednje vreme, što se Igoru nimalo nije dopadalo.

- Bio sam u šetnji, pa svratio, – odgovorio je Vukašin gledajući u Sofiju koja je crvenela poput neke tinejdžerka pred dečkom.

- Nego, od kud vas dvoje?

- Došli smo da vas pozovemo sutra u osam na večeru u restoran „Uno", – odgovorio je ležerno Igor sedajući na kauč preko puta Generala.

- Povodom čega? – Upitao je Vukašin radoznalo.

- To ćemo vam otkriti sutra, - odgovorio je Igor odvažno. General ga je sumnjivo posmatrao i hteo još nešto da priupita Igora, ali ga je Sofija preduhitrila pozvavši nas na ručak koji je već bio postavljen u trpezariji, tako da nas nije mogao gnjavi suvišnim pitanjima, kako je umeo, na našu sreću.

Za vreme ručka pričali smo o svemu i svačemu: vremenu, sportu, poslu... ali ne i o sutrašnjoj večeri, iako je General par puta pokušao lukavo da postavi pitanje, a Igor vešto izbegao da odgovori na njega mudro promenivši temu.

Posle ručka, kao tobože svaka dobra snaja, pomagala sam Sofiji da raspremi sto, vraćajući se po čaše koje su ostale na stolu u trpezariji nisam mogla da ne čujem Igorov i Generalov razgovor u dnevnoj sobi.

- Oženićeš je, zar ne? – Glasilo je jasno pitanje Generala.

- Hoću, - usledio je istog trena Igorov siguran odgovor.

- Ti to meni radiš u inat, zar ne?

- Ne radim nikome ništa u inat. Volim je, Generale, ali ti nemaš pojma kakav je to osećaj jer nikada nikoga nisi voleo, osim sebe.

- Ona je jedan karijerista, nikada neće biti dobra majka mom unučetu, čitav život će juriti svoju karijeru, zar takvu ženu želiš za sebe?

Umalo se nisam srušila kada su mi te Generalove reči počele odzvanjaju u glavi i poraženo se vratila u kuhinju.

Naravno, da je to mislio o meni i da mu je više za snaju odgovarala jedna voditeljka jutarnjeg programa, ćerka savetnika ministra unutrašnjih poslova, nego ja, urednica prestižnog časopisa. Šta bih tek rekao kada bi znao da mi je otac godinama u ludari? Hmmm teško pitanje... Mada bih volela da čujem odgovor na njega.

- Dobro si? – Upitala me zabrinuto Sofija ugledavši me kako ulazim u kuhinju jedva držeći se na nogama.

Spremila sam se da slažem: „Jesam." kada sam iza sebe začula prilično iznerviran Igorov glas:

- Saro, idemo.

- Važi, – odgovorila sam odsutno uzimajući novčanik i mobilni sa stola u kuhinji.

- Zašto, sine, tek ste stigli?– Upitala ga je zbunjena Sofija.

- Neka ti General sve objasni, – govorio je gledajući u oca dok smo koračali prema vratima.

– Vidimo se na večeri sutra. Dodao je kratko otvorivši džentlmenski vrata i pustivši me da prva prođem. Ćutali smo do kola, a kasnije ta ubitačna tišina je nastavila da traje i u njima. Jednoga trenutka nisam mogla da podnesem tenziju koja se osećala u vazduhu i upitala Igora:

- Ženiš li me ti iz kaprica Vukašinu?

Istog trena je zaustavio kola uz bučno škripanje guma, zagledao se u mene i zbunjeno odgovorio:

- Ne, odakle ti to.

Ćutala sam. Iza nas se stvarala kolona nervoznih vozača koji su nam trubeli tako da je brzo pokretao motor.

- Možda mi je tako zvučalo iz dela tvog i Generalovog razgovora koji sam načula
- Ne budi blesava, – rekao je uz osmeh parkirajući ispred zgrade.

– Zašto bih to radio?

- Zato što si sve do sada što si uradio učinio si iz kaprica Vukašinu, – odgovorila sam izašavši iz kola.

- Saro, - rekao je izašavši iz kola i krenuvši mi u susret.

- Ja ovo radim je zato što te volim i ne mogu da zamislim nijednu drugu na mesto moje supruge.

Briga me šta govore Sofija, Vukašin, pa čak ni Teodora. Hoću da oženim tebe i nijednu drugu. Osmehnula sam se i čvrsto ga zagrlila, to je bio odgovor koji sam želela da čujem od njega, poljubila sam ga, nakon toga ušli u zgradu držeći se za ruku.