"Psss, ne znas odakle te vreba DAMA IZ SENKE."
Marija Markovic
Nakon dve godine Sara naizgled ima sve cak i mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika,
a da li je tako?
Raskinula je dvogodisnju vezu.
Prijatelje sreće samo u prolazu.
Brata i očuh...
Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
Igor i ja smo na prstima napustili stan, kako ne bi probudili Irenu koja je hrkala u dnevnoj sobi na kauču, i uputili se paklenom mašinom prema Novom Beogradu. Valjda, zato što je jedva prošlo osam sati nije bilo saobraćajne gužve na mostu, tako da smo se za manje od deset minuta našli ispred redakcije.
Iskreno, nisam morala da se pojavim tako rano na poslu, ali postojala je kolumna koja se nije htela napiše sama od sebe i za koju mi krajnji rok bio da je završim do sutra u podne.
Naravno da sam taj rok sama sebi zadala. Kako bih drugačije završila kolumnu na vreme i bez odlaganja?
- Doći ćeš po mene? – Upitala sam Igora izlazeći iz kola na velikom parkingu redakcije.
- Ne vozićeš se kao svi ostali ljudi busom, – odgovorio je Igor vedro dodavši gas i spremajući se da krene.
- Igore, – viknula sam.
- Ćao! – Rekao je mahnuvši mi i izgubivši se sa velikog parkinga redakcije „Pasaža".
- Igore!
Ljutito sam viknula za njim, a zatim se uputila prema ulazu redakcije. Portir Laza primetivši moju namrgođenu facu samo se sklonio u stranu i bez pitanja i pozdrava pustio me da uđem u redakciju. Srdito sam ušla u lift kada mi je stigla Igorova poruka:
Ne duri se znaš da ću doći po tebe. Znaš koliko te volim.
Osmehnula sam se na to i odgovorila istog trena dok se lift lagano penjao prema redakciji:
Znam, ali šteta, jer ja tebe ne volim. 😀
Taman su se vrata lifta otvorila kada mi je stigla njegova sledeća poruka:
Videćemo da li ćeš to da ponoviš isto večeras nakon večere. 😀
Osmehnula sam se i otvarajući vrata svoje kancelarije šerifovski nogom brzo napisala:
I te kako hoću.Gubi se zakasnićeš na posao. 😊
Osmehnula sam se zadovoljno zavalivši se u fotelju, izvukala laptop iz torbe, startovala ga i spremila se da započnem rad na kolumni kada se mobilni ponovo oglasio na radnom stolu.
Naravno, da Igor nije mogao da dopusti da moja reč bude poslednja, kao i svaki tipični muškrac.
Istog trena sam se latila telefona i pročitala poruku:
Ne idem ja ni kuda dok mi ne kažeš da me voliš. 😀
Naravno da se nije mogao suzdrži to da mi ne napiše.
Uzdahnula sam i brzo otkucala:
Dobro, volim te. Jesi li zadovoljan?A sada se gubi zakasnićešna posao. Neću da te Aleksa ponovo kritikuje zbog mene. 😀
