Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Gde sam bese srela ovu prelepu crnku koja mi se smesila sa fotografije...

U redakciji standardan početak radne nedelje, koliko je to moglo da bude nakon svega što se desilo juče. Po ćoškovima se i dalje moglo čuti šaputanje novinara o novim mladim neiskusnim urednicama koje nemaju pojma o novinarstvu, a hoću da uređuju jedan prestižan porodični časopis, dok sam koračala pored njih ti glasovi bi utihnuli, ali bi se ponovo začuli kada bi se udaljila od njih koji metar. Ništa novo. Vremenom se ipak čovek navikne na tako nešto i nastavi da korača dalje. Ispred mog kabineta nestrpljivo čekala Minja sa gomilom pošte, papira, fascikla u rukama prilično nervozna, kao da ne zna svoj posao, što me je malo i iznenadilo, ipak je ona bila iskusna sekretarica, zar ne?
- Gospođice Bašić, dobro je da ste stigli, ne znam šta da radim? – Govorila je izbezumljena Minja sudarivši se sa Aleksandrom, koja je sa punom šoljom kafe u žurbi išla meni u susret, tako da joj je poprskala nove salonke.
- Dovraga, gledaj gde ideš! – Dreknula je na Šarmantnu Sedmicu Aleksandra. - Od kuda se ti pojavi? – Iznenađeno je promucala Minja, a zatim se sva uzrujana obratila meni, - jedan gospodin vas traži.
- Koji gospodin? – Upitala sam rasejano listajući poštu.
- Ne znam, nije hteo da se predstavi, samo je rekao da je važno, da hoće da priča sa urednikom i ušao u kabinet, – objašnjavala je očajna Šarmantna Sedmica.
- Zašto te plaćamo samo da mi je znati kada može da dođe i upadne kad ko hoće kod urednika u kancelariju? – Progunđala je Aleksandra ušavši za mnom u kabinet.
U stričevom staroj kancelariji bez ičije dozvole njuškao je poput Gestapovca nepoznati mlađi muškarac retke crne kose, malog šiljatog nosa i sitnih bademastih očiju kojima nijedna stvar sa radnog stola nije mogla da promakne, pa čak ni slika Zvezdana, Ane i Aleksandre, koju je stric tamo držao, kao privid harmonične porodice koja drži jedan prestižan časopis.
- Kako mogu da Vam pomognem? – Upitala sam Gestapovca primetivši da u ruci drži par papira, uzetih sigurno sa mog radnog stola što me je prilično iznerviralo, prišla sam mu bez oklevanja i bukvalno mu ih otela iz ruke. Tim postupkom sam svakako zadobila njegovu pažnju.
- Gospođice, tražim glavnog i odgovornog urednika, a ne njegovog asistenata, – rekao je Gestapovac žvaćući iritantno glasno žvakaću gumu.
- Gledate u nju! – Dobacila je Aleksandra koja je još stajala pored vrata.
Odmerio me je od glave do pete, dok sam ljutito podizala slušalicu i pritiskala jedan po jedan broj lokala kako bih pozvala obezbeđenje.
- Gospođice, ne šegačite sa mnom, - rekao je krajnje arogantno Gestapovac uzevši sliku Aleksandre, Zvezdana i Ane sa stola. - Koliko znam vlasnik ovog časopisa je izvesni Zvezdan Bašić? A koliko vidim nijedna od vas dve nije muško! Zalupila sam snažno slušalicu pošto mi se niko nije javljao iz portirnice.
- Zvezdan Bašić je MOJ otac! Glupanderu! Sara je od juče preuzela njegov posao, tako da sve što vam treba obrati se njoj ili se gubi, – rekla je Aleksandra besno otevši mu iz ruku sliku harmonične porodice Bašić. Iznenađeno sam je pogledala, opa, Krvožedna Kučkica se vratila, a nije me obavestila o iznenadnoj poseti. Gestapovac je zbunjeno posmatrao. Da, to je Aleksandra Bašić koju sam ja poznavala godinama i o kojoj sam pričala Mii pre manje od sat vremena. - Danijel Stošić, inspektor u kriminalnoj policiji, odeljenje za ubistva i samoubistva, – predstavio se Gestapovac pokazavši nam značku ležerno kao da izvlači svog poslednjeg keca iz rukava. Razmenile smo zbunjene poglede.
- Čemu dugujemo ovu posetu, inspektore? – Upitala sam zbunjeno.
- Ko ste vi da bih Vam odgovorio? – Upitao me krajnje arogantno inspektor Stošić.
- Sara Bašić, glavni i odgovorni urednik ovo prestižnog porodičnog časopisa, – odgovorila sam odvažno.
- Možemo li da porazgovaramo nasamo? – Upitao je obazrivo inspektor.
- Aleksandra je vlasnica pola časopisa, tako da sve što kažete meni, recite pred njom.
Aleksandra me je iznenađeno pogledala. Pitala sam se da li bi ona to rekla to i za mene, ali znajući je sigurno ne. Iskreno, možda ne bih ni ja, ali arogancija ovoga inspektorčića mi je toliko išla na nerve da sam planirala bez trunke savesti pustim Krvožednu Kučku na njega ako je to bilo potrebno.
- Dobro, ako već insistirate, – rekao je inspektor i iz unutrašnjeg džepa svog dugog crnog kožnog mantila izvukao je jednu fotografiju upitavši, - da li vam je poznata ova devojka? Posmatrala sam fotografiju par sekundi, pokušavajući da se setim odakle mi je poznata slatka mala crnka prelepih plavih očiju koja mi se smešila sa fotografije, koju mi je pokazivao. Negde sam je nedavno srela, ali gde? A, da... U mojoj kancelariji prekjuče...
- Ena Pavić, radi kod nas već neko vreme, – odgovorila sam posle dužeg ćutanja.
- E, pa više ne radi... – promrmljao je inspketorčić vrativši sliku u džep.
- Kako mislite ne radi? – Upitala sam iznenađeno.
- Niste primetile da juče nije došla na posao? – Odgovorio je pitanjem inspektorčić radoznalo.
- Juče smo celi dan imali sastanak Upravnog odbora, a ona je novinar istraživač, stalno je po terenu. Putevi nam se retko ukrste samo na nekom sastanku i to jednom u sto godina, – odgovorila sam. - U kakvu se dogodovštinu sada upustila?
Novinari istraživači su često prateći svoju priču, instikt ili loš izvor upadali u nevolju. Zvezdan ih je uglavnom vadio uz pomoć svojih veza u policiji. Koja se meni sada nimalo nije svidela jer to bio niko drugi do Goran Anđelić, Anabeli otac.
- Dogodovštinu? – Rekao je Stošić iznenađeno preturajući po džepovima kožnog mantila i vadeći paklu Pall Mall spremajući se da pripali jednu cigaretu kada sam mu pogledom pokazala na znak ZABRANJENO PUŠENJE pored ulaznih vrata, iznervirano je vratio u isti džep i ljutito dodao. - Za nju će najveća dogodovština biti njena sahrana koja će biti za par dana, nakon obdukcije.
- O čemu pričate? – Rekla sam iznenađeno. - Prekjuče sam videla Enu!
- A juče je neko ubio ispred zgrade u kojoj je živela na Varčaru.
Umalo se nisam srušila.
- Kako mislite ubio? – Upitala je Aleksandra.
- Lepo, primila je metak iz velike blizine u čelo.
- Šta kažu komšije na to? – Upitala sam uzrujano.
- Komšije tvrde da ništa nisu čuli, a mi verujemo da je imao prigušivač... – odgovorio je inspektor cupkajući zbog nedostatak nikotina u organizmu.
- Kada se to desilo? – Upitala sam ga radoznalo.
- U ranim jutarnjim satima. Nešto oko osam sati, po rečima patologa, – odgovorio je neodređeno.
- Samo jedan metak je ispaljen ili... - promucala je Aleksandra.
- Jedan i sasvim dovoljan. Preminula je na licu mesta. Ekipa Hitne pomoći koja je došla na lice mesta mogla sam da konstatuje smrt.
- Ko je pronašao? – Upitala sam naslonivši se na sto, nisam mogla da stojim na nogama.
- Neko od komšija valjda, bila je anonimna dojava, – odgovorio je inspektorčić.
- Saro... - ušao je Igor po navici bez kucanja, zbunjeno je odmerio Stošića, pa Aleksandru i upitao, - šta se ovde dešava?
- Inspektore Martinoviću, šta vas dovodi ovde? Ovaj slučaj nije iz vašeg resora, – upitao ga je radoznalo Stošić. - Kakav slučaj? Došao sam da vodim svoju devojku na ručak. O čemu se ovde radi?
- Jedna novinarka je ubijena juče u ranim jutarnjim satima ispred zgrade u Sokolskoj ulici. Izvesna je radila u ovom časopisu pa sam navratio da propitam urednice šta znaju o tome i članku koji je tog kobnog dana izašao baš za ove novine, – objasnio je Stošić. - Zašto mislite da ima veze sa člankom koji je radila? – Upitala sam srdito.
- Njena sestra, a i vi sami ste rekli da se bavila istraživačkim novinarstvom, takođe je spomenula da je poslednji članak imao veze sa drogom. Možda je našla nešto, upetljala se sa nekim... – odgovorio je, - gospođice Bašić, možete li mi pokazati sto i računar za kome je radila?
- Mogu, ako imate nalog za to. – Rekla sam krajnje drsko.
- Nemam, ali mogu da ga donesem sutra. To je samo puka formalnost kao što znate. Zar ne, Igore? – Upitao je Stošić Martinovića tražeći očito njegovu kolegijalnu podršku koju očito nije dobijao.
- Formalnost ili ne neću dozvoliti da neko uznemirava moje radnike i pretura po redakciji bez ikakvog papira! – Rekla sam besno unevši se inspektoru Stošiću u facu. - Pre nego što smo nas dve ušle preturale ste po MOM radnom stolu, s kojim pravom? Ko vam je dao ovlašćenje za tako nešto? Kako bi bilo da ja dođem kod vas u policijsku stanicu i počnem tako da preturam po vašem stolu bez naloga? Da li bi mi tako nešto dozvolili? Tresla sam se od besa i ljutine.
- Tako znači? – Rekao je sada već nadrndani inspektor Stošić.
- Tako! – Iscedila sam kroz zube.
- Vidimo se onda sutra i to sa nalogom, gospođice Bašić. – Rekao je inspektor Stošić snažno zalupivši vrata za sobom.
- Vidimo se! – Viknula sam za njim ljutito. Umorno sam se sručila na jednu stolicu pored stola.
- Šta ovo bi?- Upitala me je iznenađeno Aleksandra.
- Promaja. – Odgovorila sam mrzovoljno.
Prekorno me pogledala.
- To se desi kada imaš majku advokata, – objasnio Igor spustivši ruku na moje rame. - Uvek ostaviš najveće argumente za kraj.
- Nemoj mi reći da je i tebe tako izmarširala? – Upitala je Aleksandra.
- Jeste i to više puta, – odgovorio je sa osmehom Igor.
- Ne misliš da si malo preterala? – Upitala me je Aleksandra.
- Ne, da sam ga pustila da odnese kompjuter i sve ostalo dolazio bi nam se ovde svakoga dana. Ovako zna da nismo od juče i da poznajem svoja prava. – Odgovorila sam.
- Nadam se da znaš šta radiš? – Rekla je Aleksandra davši mi jasno do znanja da joj se ovo ništa ne sviđa.
- Da ne znam, ne bih bila sa inspektorom, – rekla sam pogledavši u Igora.
- Tako znači, Bašićka, zbog toga si sa mnom, – zadirkivao me je Igor glumeći uvređenost.
- Između ostalog, – rekla sam sa osmehom.
- Biće ti interesantno kada se sutra pojavi onaj inspektor Mrgud sa sve nalogom njega nećeš moći da izvataš na kvarnjaka kao Igora.
- Ali zato imam švecu koja će se postara za njega?
- Ne misliš valjda ozbiljno? – Pobunila se Aleksandra.
- Nisi primetila razočaranje na njegovom licu kada je video da ima posla sa mnom, a ne sa tobom, – rekla sam.
- Izvini, ali ja se ne ložim na uštogljene pandure kao ti.
- Ne brinem se šveco, snaći ćeš se ti, mene će od dvojice inspektora da boli glava.
- Saro, nju može da zanima samo neki mlađi ministar policije, Stošić je sitna riba, – rekao je Igor sa osmehom.
- Vas dvoje niste normalni! Šta mislite ko sam ja?
- Samo malo da ga odobrovoljiš, videla si kako te gledao za potrebe časopisa.
- Za potrebe časopisa? – Ponovila je iznenađeno Aleksandra.
- Idemo dok nas ne poubija i ne interveniše Stošić, ponovo, – rekao je Igor izvlačeći me iz kancelarije.
- Vidi kako nas gleda nadam se da ne držiš neki pištolj ili neko hladno oružje u toj fioci pored njene ruke. Obe smo se nasmejale na tu njegovu opasku pre nego što smo Igor i ja izašli iz kancelarije.