Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Na čaju kod NIN-ovca

Ne čekajući da vežem pojas Ana je već pokrenula motor „Pežoa" tako da smo se u žurbi uputile prema Karađorđevoj ulici gde je profesor Ćosić godinama živeo u jednoj staroj zgradi sa pogledom na Dunav i Kalimegdan.

-  Strina, kako si uspela Ćosića da ubediš da popriča sa mnom? Upitala sam je radoznalo vezujući pojas.

- Mađioničar nikada ne otkriva svoje trikove, zar ne?

Osmehnula sam se na tu njenu opasku setivši se da sam je ja iskoristila pre par godina kada me je stric pitao kako sam došla do intervjua sa Pajićem.

- Strina, šta treba da znam profesoru Dragiši Ćosiću?

- Ćosić je, kako on ume da kaže, kada govori o sebi, tajanstven i misteriozan kao knjige koje piše. Jednog trenutka može biti mrgud, drugog veseljak, zavisno od toga kako mu dođe posebno sada kada je oboleo od dijabetesa i postao još više sklon je tim naglim promenama raspoloženja, ali u principu videćeš veoma fin i elokventan čovečuljak. Govorila je lagano skrenuvi prema Karađorđevoj ulici.

- Zna li zašto dolazimo?

Upitala sam Anu kako bih znala da se pripremim način na koji da mu priđem.

- Napomenula sam mu da radimo članak o Drugoj ekonomskoj školi iz perida kada je on bio direktor i da ima veze sa incidentom koji se tada desio. Rekao je da nema problema i da će nam pomoći koliko je u njegovoj moći, – pričala je Ana parkirajući kola ispred jedne stare oronule zgrade u Karađorđevoj ulici.

Lagano smo se pele stepenica i koračale mračnim holom do potkrovlja zgrade gde je u stanu broj šesaest iza tamno crvenih vrata živeo naš ovogodišnji NIN-ovac Dragiša Ćosić u prostranom stanu. Ana me je značajno pogledala, zatim pritisnula zvono na ulaznim vratima stana. Nakon desetak sekundi začuo se ženski glas sa druge strane vrata:

- Trenutak. Nakon toga je usledilo otključavanje prve, druge brave, sklanjanje lanca, a zatim otvaranje vrata uz neobičnu škripu koja se prolamala duž čitavog hola i pojava gorostasa od žena kratke sede kose u beloj košulji i crnim pantalonama koja nas je posmatrala svojim sitnim bademastim očima kojima očito ništa nije moglo da promakne.

- Izvolite, kako mogu da Vam pomognem?

Upitala je radoznalo žena posmatrajući nas.

- Ja sam novinarka Ana Vesić ovo je moj asistent Sara Bašić, profesor Ćosić nam je rekao da dođem zbog intervjua.

- Gospođo Vesič, profesor Čosič vas očekuje. Pratite me.

Rekao je sa ljigavo-ljubaznim osmehom gorostas od žene i pokazao nam da uđemo u stan, a zatim bez reči sproveo niz dugi hodnik na čijem se kraju nalazila tapacirana vrata. Pogledavši u nas dve ispred vrata gorostas je pokucao. Kada se sa druge strane vrata začulo odsutno „Slobodno!" gorostas nas je uveo u prostranu radnu sobu koja je odisala mirisom starih knjiga na čijoj se sredini nalazio ogromni sto na kome se nalazila stara pisaća mašina i koji je bio prepravljen kojekakvim papirima razbacanih svuda po njemu na sve strane, dok je u pohabanoj fotelji sedeo ovogodišnji NIN-ovac Dragiša Ćosić.