Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Miin tajni obožavalac

U velelepnu Vilu na Dedinju, urađenu u prepoznatljivom stilu arhitekte Ivana Davidovića, Ireninog oca, okruženu čempresima, stigle smo nekoliko minuta pre pola osam gde nas je na velikim belim mermernim stepenicama sa nestrpljanjem očekivala Sonja.

- Mama, da ti predstavim moju novu devojčicu, Saru Bašić, – govorila je sa šepurno Irena penjući se uz stepenice dok sam koračala par koraka iza nje smejajući se tom njenom komentaru i Sonjinom kolutanju očima na njega.

- Irena, ne glupiraj se, – iscedila je kroz zube Sonja, a zatim dodala kada sam joj prišla i srdačno me zagrlila, - doborodošla, Saro.

Nakon čega me je uvela unutar Vile ne obraćajući pažnju na Irenino detinjasto durenje par koraka iza nas.

- Znaš mama, ona je urednica jednog prestižnog porodičnog časopisa nije tamo nekakva šuša, – nastavila je hvalisavo Irena što je Sonja ignorisala dok smo ulazile u veliki salon gde su nas očekivali Vlad, Mia i stariji muškarac skroz sede kose i krupnih kestenjastih očiju, arhitekta Ivan Davidović.

- Irena, ostavi gospođicu glavnu i odgovornu urednicu na miru, - zadirkivao je Ivan ustavši iz fotelje pored prozora da nas pozdravi.

- Tata, zar nismo sladak par? – Upitala ga je Irena detinjasto poljubivši ga u obraz.

- Odbij Davidovićka, ona je verena, – dobacio je tata Vlad koji je sedeo u kožnu fotelju preko puta Ivana i držao čašu dok mu je Mia nasipala viski.

- Zar se i ti Vladimire protiviš našoj ljubavi? – Pobunila se Irena.

- I ja, – odgovorio je sa osmehom Vlad.

- Gospodine Ivane, - rekla je Branka, kućopaziteljka, ušavši u salon. - Obradovići su stigli.

- Neka uđu, – rekao je Ivan sa velikim osmehom na usnama.

- Gde si, Ivane kućo stara? – Viknuo je sa vrata salona stariji zdepasti muškarac skroz sede kose u sivom odelu za koga bih, po izboranom licu, mogla da kažem da ga život nimalo nije mazio, dok su iza njega koračali mlađi muškarac koji je dosta likom podsećao na njega i žena botoksovane face.

- Dobro ti meni došao, Miodraže, – rekao je srdačno Ivan pozdravivši se sa njim.

- Bolje te našao! Ivane, moju dragu suprugu Mirjanu poznaješ, – govorio je odsečno stariji Obradović pokazavši na botoksovanu iskvarcovanu koštrljivu riđokosu ženu tamnozelenih očiju obučenu u „D&G" kompletu i „Loui vuitton" cipelama.

- A ovo je Luka, moj sin, - dodao je Miodrag pokazavši pogledom na crnog visokog mladića, naših godina, čije kestenjaste oči bile zbunjeno prikovane u Miu koja je stajala pored oca.

- Miodraže, Sonju i Irenu poznaješ, ovo su Vladimir i Sara naši dragi kućni prijatelji, a ovo je Mia.

- Ivane, da sam znao da imate tako lepu asitenkinju došao bih bez oca, – govorio je sa šarmantnim osmehom na usnama mlađi Obradović gledajući u Miu.

- Mia nije moj asistent, već moja mlađa ćerka, - odgovorio je ponosito Ivan, na šta je Irena samo zakolutala očima.

- Izvinite, nisam znao.

- U redu je, – odgovorila je Mia stidljivo ga posmatrajući.

- Mnogi ne znaju da sam Ivanova ćerka.

Nakon toga smo prešli u veliku trpezariju, gde je bila servirana glamurozna večera, za čije su vreme Miodrag i Ivan pregovarali o nekom poslu u Subotici koji su njihove firme trebale da odrade, a koji mene uopšte nije zanimao, za razliku od stidljivih pogleda Mie i Luke koji su sve vreme bili razmenjivani preko stola, kojima su podsticali moju sve veću radoznalost.

Posle večere Ivan je otišao sa Obradovićima da ozvaniče svoj dogovor u njegovom kabinetu, Sonja i Vlad su se negde izgubili, a ja i devojke se dogovorile da odemo u mali salon na trač partiju.

- Idem po vino još jedno ovakvo sklapanje Ivanovog posla ne mogu trezna da podnesem, – rekla je Mia dok smo koračale od trpezarije prema salonu.

- Idem sa tobom, – dobacila sam ne mogavši da budem sama sa nervoznom Irenom koja nije ispuštala telefon iz ruke nadajući se najverovatnije Eleninom pozivu.

- Neću da te napastvujem dok su gosti ovde, – dobacila mi Irena spremajući se da uđe u mali salon.

- Znam, ali malo predostrožnosti nikome ne škodi, – dobacila sam potrčavši za Miom niz hodnik.

- Jesi li dobro? – Upitala sam je utrčavajući u kuhinju dok mi je pružala flašu „Don Perinjona" iz 1990. godine.

- Jesam, – odgovorila je odsutno Mia uzimajući tri čaše iz velike staklene vitrine, nakon čega smo zajedno bez reči krenule duž hodnika prema malom salonu gde nas je Irena čekala.

- Mia... - rekla sam osvrnuvši se oko sebe, nije je bilo, nisam ni primetila kada se izgubila.

Vratila sam se par koraka unazad, zatim zastala iza ćoška koji vodi iz malog salona prema glavnom holu i posmatrala radoznalo Miu koja se paranoično osvrće dok razgovara sa Lukom Obradovićem.

- Ti si lud, videće nas neko, - rekla je ljutito Mia.

- Ja ludim od kako mi se ti ne javljaš, – govorio je Luka držeći je uz sebe.

- Luka, pusti me videće nas neko... - Neću da te pustim dok ne pristaneš na večeru sa mnom, – govorio je tvrdoglavo Luka privijajući je sve jače uz sebe.

Teško je uzdahnula shvativši da opiranje ne pomaže i rekla uz mnogo oklevanja:

- Dobro sutra na starom mestu. Gubi se, dok nas ne vide.

- Dobro, gubim se.

Poljubio je na brzaka i uleteo namignuvši joj u Ivanov kabinet.

- Saro... - prošaputala je Mia ugledavši me kako stojim nedaleko od nje potpuno zbunjena onim šta sam upravo videla. - Luka Obradović je tvoj misteriozni tip iz kafića o kome si mi pričala? – Upitala sam iznenađena kulminacijom čitavog događaja.

- Jeste, Luka Obradović je moj misteriozni tip, – promrmljala je, a zatim brzo dodala, - molim te nemoj ništa da kažeš Ireni ima mozak će da mi pomeri, znaš kakva je kada nešto uskovitla.

- A kada sam te ja odala, – osmehnula se umorno na to moje pitanje. - Nego, šta je sa tobom već par dana mi deluješ nekako odsutno?

- Saro... - oklevala je. - Mislim da sam trudna...

Iznenađeno sam je pogledala i htela nešto da kažem: super ili sjajno, kada je našu pažnju privukla žustra svađa između Sonje i Vladimira u njenom kabinetu.