Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Zvezdanova ispovest

Probudila sam se pre sedam pored Igora na dvosedu u dnevnoj sobi i lagano se iskrala kako ga ne bi probudila. Protežući se otišla sam do kuhinje i stavila sebi jednu šlogirušu. Sinoćna Sonjina i Vladova priča mi nije davala mira. Nisam mogla da čekam da mi bilo ko dostavi tačne informacije već sam morala lično da ih proverim i to sam znala tačno gde, kod strica. Ispila sam na brzaka kafu za pultom, latila se ključeva od paklene mašine i spremila se da izletim iz stana kada me je Igor pospano posmatrajući iz dvoseda upitao:

- Gde si se ti uputila od ranog jutra?

- Kod strica, moram da mu postavim neka pitanja.

- Misliš da ćeš na ta pitanja dobiti odgovore?

- Saznaću kada ih budem postavila. - Hoćeš da pođem sa tobom?

- Ne, ovo moram sama da obavim, – rekla sam nagnuvši se nad njim i poljubivši ga napustila sam stan.

Sišla sam trčećim korakom i uputila se prema paklenoj mašini koja je na par metara bila parkirana od zgrade, uletela u nju ne obraćajući pažnju na uhodu koja me je vrebala iz prikrajka, dodala gas i uputila se prema Dalmatinskoj ulici gde je Zvezdan godinama živeo raskalašnim životom sa svojim konkubinama. Parkirajući se uz škripu gume ispred zgrade broj deset, trčećim korakom sam se popela na treći sprat i pozvonila na vrata stana broj 14 koja mi je, na moje veliko iznenađenje, umesto neke nepoznate devojke ili Minje, koju sam očekivala, otvorila Ana.

- Saro, od kud ti? – Upitala me iznenađeno.

- Strina... - rekla sam zadihano pridržavajući se za vrata.

- Ana, ko je to? – Začuo se slabašni Zvezdanov glas koji je rekla bih dopirao iz dnevne sobe.

- Sara! – Odgovorila je Ana još uvek zbunjena mojom iznenadnom pojavom u osam sati ujutru.

- Što stoji tu ispred vrata, k'o neko siroče, neka uđe? – Viknuo je promuklim glasom Zvezdan iz dnevne sobe.

- Uđi, Saro, – rekla je Ana pokazavši mi rukom na dnevnu sobu.

Klimnula sam glavom i produžila u malu dnevnu sobu gde je u jednoj fotelji pored prozora okružen novinama i svojim laptopom još uvek u pižami sedela bleda senka Zvezdana Bašića koga sam poznavala.

- Gle, gle, moja bratanica, ko se njoj nadao od ranog jutra, Ana? – Rekao je iznenađeno Zvezdan podigavši pogled sa današnjih novina. - Zar se u posetu bolesniku dolazi praznih ruku, Saro?

- Nisam došla u posetu, – odgovorila sam kratko.

- Nego? – Upitao je Zvezdan pokazavši mi da sednem u kožnu naslonjaču preko puta njega.

- Došla sam da te pitam: Da li je moj otac Dragan Bašić zaista živ i da se nalazi u institutu za mentalno obolele osobe „Laza Lazarević"?