Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Kud sam sa Teom posla

Dok sam izlazila iz zgrade i koračala prema Teinom džipu parkiranom na velikom parkingu zgrade, nisam mogla da se ne osvrnem paranoično, tražeći pogledom „Golf dvojku" koji je i dalje stajao parkiran na isto mesto gde sam ga sinoć videla, dok od lika pod kapuljačom nije bilo ni traga ni glasa. - Ne moraš to da radiš? Mogla sam sama da idem za Novi Sad, – promrmljala sam otvarajući vrata Teinog džipa i sedajući pored nje vezujući pojas. - Ne mogu da te pustim samu u takvom stanju da voziš, – rekla je Tea stavivši naočare i pokrenuvši svoju grdosiju od „Mitsubishija Pajera". - Tea, dobro sam, – uveravala sam je uzaludno. - Da si dobro ne bi tumarala po stanu u pola noći i mene plašila već bi spavala. Samo sam je pogledala, nisam mogla Tei da kažem da sumnjam da me neko danima uhodi, imala je dovoljno svojih trauma od otmice pre dve godine na Kopaoniku, nisu joj trebale i moje. - Pusti sada mene i Igora, nas dvoje ćemo pomiriti uvek se pomirimo, nego, šta je sa tobom? - Sa mnom, Aleksa me juče odvukao kod svog velikog brata Marka Janića, psihijatra. - Čekaj, ti si znala da on ima brata. - Da, navraćao je par puta u stan. Nije ni nalik Aleksu uvek mrtav oziljan i ćutljiv. - Kako ti je sada? - Da kažem, malo bolje. Iskreno, Marko je glavni razlog zbog koga idem za Novi Sad. Igi ga poznaje, kaže da mu je dosta pomogao posle svega onoga... Znaš već. - Da li je tebi Marko pomogao? Upitala sam je zabrinuto. - Suviše je rano da se to kaže. Marko mi rekao da trebam prođem bar pet seanse sa njim da bih se osetila bolje. - Andrija ti se nije javljao. - Nije, mada sam od Mile čula da je jako ljut, kao navodno nije očekivao nešto tako od mene. Kao i da je ON, uvređen i javno ponižen kao i da ozbiljno razmišlja da tuži Igora što mu je naneo teške telesne povrede, – govorila je Tea glasom punim ironije. - Jadan on, nemaš pojma koliko mi ga je žao. Šta ja treba da kažem? Bez naočara ne mogu da izađem već nedelju dana iz kuće... Ali ko ga šiša... Samo se pitam gde mi je bio mozak prethodne dve godine. - Verovatno si ga ostavila kući na punjenje. Obe smo se nasmejale na tu moju opasku. Ćutale smo neko vreme, a zatim sam upitala Teu: - Kakav je plan? - Plan... - rekla je teško uzdahnuvši. - Kao prvo vodim te na doručak, znam jedan mali restoran pored Dunava, svideće ti se jako prijatan anbijent, nakon toga idemo da potražimo Igija. Tačnije, ja ću mu poslati poruku da vidim gde se nalazi. Posle toga ti ideš da ga čekaš u sobi, a ja ću popričati s njim da pripremim teren... I onda je sav tvoj. Zavalila sam se u svoje sedište i pokušala malo da odremam, koliko je to bilo moguće pored Teodore koja je čitavim putem pevala pesme sa radija, što je bilo mučno slušati jer je bila užasan antisluhista, ali je na taj način je održavala pozornost u saobraćaju i torturisala svoje saputnike. U Novi Sad smo stigle nešto posle podneva. Iskreno, bila sam nervoznija mnogo više nego obično, da u restoranu na Dunavu nisam mogla ni da doručkujem, jedva me je Tea nabedila da uzmem koji zalogaj i par gutljaja soka. Nakon toga, kao što je Tea obećala nazvala je Igora. Trebali su da se nađu u malom kafiću u blizini hotela "Centar" u kome je odseo, kada sam videla da je Igor izašao iz njega ja sam ušla. Mlada, i za divno čudo ljubazna recepcionarka, me je sačekala za pultom u velikom holu hotela. Kada sam joj objasnila da sam došla da iznenadim dečka istog trena mi je namignula i dala ključ, ljubazno sam joj se zahvalila i otišla na peti sprat gde se nalazila Igorova soba.