Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Odbij, Krvozedna Kucketino!

Toga dana je bio Igorov red da me vozi kući, javio mi je da će malo kasniti, da ne brinem i da ga sačekam, da ne idem gradskim prevozom.

- Još nisi otišla? – Rekla je iznenađeno Aleksandra ušavši u moju kancelariju bez kucanja noseći gomilu nekakvih papira.

Nisam je videla od naše prepireke ispred redakcije, stric ju je stalno slao po terenu, tako da nam se putevi do toga dana nisu ukrstili.

- Nisam, treba ti nešto? – Upitala sam radoznalo.

- Meni, ništa, – odgovorila je posmatrajući me kako pokušavam bezuspešno da spakujem jednom rukom laptop u torbu jer mi je druga zbog težine povrede još uvek bila u gipsu. - Pre bih rekla da tebi treba pomoć.

Pogledala sam je iznenađeno, dok je prilazila i bez problema za par sekundi uradila ono što sam ja pokušava više od pet minuta, da ubaci laptop u torbu.

Aleksandrina ljubaznost je bila otrovnija od najopasnije zmije otrovnice, zato sam uvek bila obazriva sa njom jer nikada nisam znala šta smera i kako.

- Hvala, – rekla sam, iznenađeno me je pogledala. – A sada, Aleksandra, kako mogu da ti pomognem?

- Ti meni želiš da pomogneš? Gospođica, želi meni pomogne.

Osmehnula sam se, to je ono što sam čekala sve vreme i pitala sam se gde je onaj prepoznatljiv cinizam u Aleksandrinom glasu.

- Nisam JA ta kojoj je potrebna pomoć, već tebi, šveco. - Povukla me naglo do ogledala na zidu pored vrata i rekla prekorno. - Pogledaj se, da li ovako treba da izgleda zamenik glavnog i odgovornog urednika?

Teško sam uzdahnula, ma koliko ja to nisam želela sebi da priznam, Aleksandra bila je u pravu to je bila neminovna istina koju sam sebi prećutkivala danima, ta umorna devojka u ogledalu, to nisam bila JA večiti borac već samo bleda senka koja je lagano kopnila i izčezavala.

- Ne, – odgovorila sam poraženo.

- Šta se dešava sa tobom?

- Ništa, Aleksandra.

Znala je da sam imala saobraćajku, ali ne i da sam izgubila bebu, nisam želela da se raduje se mom bolu, bila sam suviše ponosna na tu tugu koju sam duboko u sebi nosila i nisam dozvoljavala nikome da je vidi. Ona je bila samo moja i ničija više. Zato sam i zaklela Anu onog dana u bolnici kada je došla kod mene da Aleksandri ništa ne govori.

Zašto?

Jednostavno, ničije sažaljenje mi nije trebalo.

- Šta više hoćeš? – Upitala me je Aleksandra radoznalo. - Trebaš da budeš srećna. Dobila si sve što si ikada želela: kancelariju, kolumnu, mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika... ostvarila si sve što si želela za samo dve godine rada ovde.

- Da, jesam, Aleksandra ali po koju cenu? Svega što sam volela i do čega mi je najviše stalo.

Odogovorila sam poraženo.

Iznenađeno me je pogledala razmišljajući šta sam time htela da kažem.

- Spremna? – Upitao me je Igor u žurbi ušavši u kancelariju bez kucanja kao što je uvek činio.

Iznenađeno je pogledao u Aleksandru koja je stajala pored mene.

- O čemu govoriš? – Upitala me je zbunjeno Aleksandra.

- Aleksandra, ostavi je na miru, – rekao je Igor uzevši moju torbu sa stola. - Zar je nisi dovoljno povredila? Izgubila je bebu zahvaljujući prepirci sa tobom onoga dana ispred redakcije, zar ne misliš da je bilo dosta?

Pogledala sam ga iznenađeno.

Znao je... sigurno mu je Teodora ispričala. Nikada od njega ništa nije mogla da sakrije, pa ni ovo.

Aleksandra je na te reči prebledela i počela sa nevericom da odmahuje glavom.

- Bebu.. – promucala je, - zašto mi ništa nisi rekla?

- Kao da tebe to zanima, – odgovorila sam kratko.

- Saro, ja...

Glas joj je podrhtavao, htela je da spusti ruku na moje rame, ali me Igor naglo povukao, iscedivši besno kroz zube:

- Odbij Krvožedna Kučketino, naša beba je stradala tvojom krivicom! Priđeš li još jednom Sari krvi ću ti se napiti!

Posle tih reči me je uhvatio za zdravu ruku i izveo iz redakcije.

Celim putem ćutali, ali kada smo ušli u stan nisam mogla da ga ne upitam dok mi je pomagao da skinem jaknu:

- Šta je ono bilo u redakciji?

- Šta?

Preko sam ga pogledala davši mu do znanja da zna o čemu pričam.

- Saro, toj Krvožednoj Kučkici morao je neko da dá do znanja da nisi sâma i da ima neko ko brine o tebi, – opravdavao je svoj postupak.

Spustila sam se u fotelju u dnevnu sobu.

- Igore, to su bile ozbiljne optužbe, – rekla sam.

- Saro, NAŠA beba je stradala u toj saobraćajci.

- Igore, beba je stradala MOJOM krivicom! MOJOM! Aleksandra nema ništa sa tim! Ja sam je UBILA! JA sam bila za volanom kada se to desilo! JA! Iako hoćeš već nekoga da kriviš za smrt NAŠE bebe, krivi mene nikoga drugog nemoj.

Odmahivao je glavom u neverici slušajući kako po prvi put posle nesreće izgovaram naglas ono što me proganjalo, ono zbog čega noćima nisam spavala i zbog čega sâm ispijala pilule za smirenje kako bih se makar malo dovela u red i vratila u normalu, ali uzalud bol koji sam osećala nije prolazio već je svakim danom bio sve jači i intezivniji.

Prišao mi je, jedva sam dolazila do vazduha, bol je razdirao moju dušu.

- Mila... nemoj... - rekao sam ti šta je sudski veštak ispričao. - Pokušao je da me umiri. - Svakom bi se to desilo da je bio za volanom. Nisi mogla da zakočiš i izbegneš bankinu... doneo sam ti izveštaj policije, pročitaj ga ponovo...

- Molim te idi, – iscedila sam besno kroz zube očima punih suza.

- Saro... – prošaputao je.

- Molim te idi, želim da budem sama u svom bolu kako sam i do sada bila, potpuno sama!

- Malečka, nisi sama...

- Molim te... - govorila sam poraženo.

Odmahnuo je glavom dobro je znao da ne vredi da me ubeđuje.

- Dobro, ako tako želiš... – rekao je očima punih suza, poljubivši me u čelo. - Izduvaj se, pa ćemo da pričamo.

- Nemamo o čemu da pričamo. Gotovo je, Igi... – govorila sam poraženo kroz suze.

- Malečka...

- Molim te, ne otežavaj mi više... idi.

- Dobro, ali ne oklevaj, pozovi me ako ti nešto treba... – govorio je očajno pokušavajući da spase ono malo što je od naše veze ostalo. - Dobro znaš da mi nisi samo devojka, već mnogo više od toga... obećaj mi da ćeš me nazvati.

Bacila sam mu se u zagrljaj dok sam se gušila u suzama, zbio me zaštitnički uz sebe kako je to samo on umeo.

- Obećavam, – prošaputala sam poraženo.

Posle tih mojih reči uspravio se, pogledao me, poljubivši me u čelo rekao:

- Ne oklevaj, zovi me. Vidimo se!

 Nisam imala snage da bilo šta kažem, samo sam posmatrala kako uzima jaknu i izlazi iz stana ne osvrnuvši se da me pogleda.